Abrahamu Linkolnu pripisuje se izjava da je „većina ljudi srećna otprilike toliko koliko odluči da bude”. Ipak, prilično je jasno da sreća nije samo stvar izbora. Ima mnoštvo razloga da se bude nesrećan. Kako hrišćanin može da ostane srećan kad se đavo toliko trudi da nam zagorča život?

Od samog početka, naš glavni problem bio je greh – to što nismo poštovali pravila koja nam je Bog dao da bi nas učinio srećnijima. Naši praroditelji su učinili nešto što, u retrospektivi, izgleda kao prilično sitan prekršaj. Pojeli su plod sa drveta s kojeg im je bilo zabranjeno da jedu. Ali njihov postupak je bio samo nagoveštaj nečeg mnogo goreg što je usledilo. Kada je zaštita Božjeg zakona jednom probijena, nepoštenje, požuda i surovost procvetali su među pripadnicima ljudskog roda.

Dar koji ne prihvatamo

Greh je još uvek najveća prepreka za istinsku sreću.

Greh je još uvek najveća prepreka za istinsku sreću jer je jedna od njegovih posledica krivica – vrlo neprijatan osećaj koji imamo kad znamo da smo učinili nešto loše.
Možda je to bila neka seksualna nesmotrenost, laž koja ne može da se zaboravi, ili neljubaznost prema nekome koga volimo. „To se dogodilo pre mnogo godina”, reći će neko, „ali još uvek me opterećuje”. „Bila je to greška”, priznaće neko drugi. „Nije trebalo to da učinim. Sada ne mogu da se oslobodim griže savesti.” Biblija nudi sveobuhvatno rešenje za taj problem. Ona kaže da Bog oprašta sve grehe, spremno i rado, samo ako zatražimo. „Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde” (1. Jovanova 1,9). Nema greha koji ste počinili – čak i ako je reč o prekršaju za koji državni zakon predviđa kaznu – koji Bog neće oprostiti kad Mu to iskreno i ponizno zatražite. On će izbrisati vaše grehe tako temeljno kao da su bačeni „u dubine morske” (Mihej 7,19).

Čini mi se da problem nije u Božjoj nespremnosti da oprosti, već u našoj nespremnosti da primimo oproštaj. Kao neki neuviđavni gost, krivica se često zadrži mnogo duže nego što bi trebalo.

Zamislite sledeći scenario: pešačio sam više od 30 kilometara noseći ranac težak dvadeset kilograma, a kad sam stigao na odredište, sreo sam vas i počeo da vam se žalim na bolne mišiće i žuljeve na stopalima.

Vi kažete: „Pomoći ću ti da skineš taj težak teret s leđa.”

„Hvala”, kažem ja, „ali ne mogu da ga skinem.”

„Ali nema potrebe da ga i dalje nosiš”, kažete vi pomalo iznanađeni. „Stigao si na cilj. Sada možeš da ga spustiš.”

„On je moj”, insistiram ja, „i ne verujem da bih, čak i uz tvoju pomoć, uspeo da ga skinem!”

Sigurno biste pomislili da sam strašno tvrdoglav i pomalo ćaknut, zar ne? I bili biste u pravu. Pa ipak, to je način na koji mnogi hrišćani postupaju kad je reč o Božjem oproštenju.

„Opraštam ti sve grehe”, kaže Isus.

„Ali mislim da ovaj jedan ne možeš da oprostiš”, protestujemo mi. „To što sam učinio izgleda mi toliko strašno. Ne verujem da oproštenje može biti tako jednostavno. Zato ću se i dalje držati svoje krivice i osećati se loše zbog toga.”

Isus je u stanju da ponese sve naše terete i pruži nam duhovni i psihički predah.

Isus je u stanju da ponese sve naše terete i pruži nam duhovni i psihički predah. Pavle je pisao: „Jer ste blagodaću spaseni kroz vjeru; i to nije od vas, dar je Božij” (Efescima 2,8). Molim vas, zapazite reč dar. Nema drugog načina da dobijete Božje oproštenje osim da ga prihvatite kao dar! Zašto da i dalje patite? Neka vam Bog oprosti i skine teret krivice sa vas!

Nevolje sa porodicom

Ako biste me pitali šta remeti ljudsku sreću više od bilo čega drugog, imao bih spreman odgovor: teškoće sa ljudima koje volimo. Mi želimo da vidimo kako naša deca odrastaju u srećne i uspešne ljude. Želimo da imamo ljubazne odnose i da uživamo podršku svojih supružnika, roditelja, braće i sestara.

Ali često nije tako.

Posebno naša deca umeju da nam slome srce. Sećam se razgovora s jednom ženom čiji sin je bio uhapšen zbog problema sa drogom. „Toliko smo se trudili da ga ispravno vaspitamo”, rekla je. „Zašto je to učinio?”

U vezi s tim, imam neke uznemirujuće i neke umirujuće vesti za vas. Uznemirujuća vest bila bi da je Bog vašim najmilijima dao istu slobodu izbora koju je dao i vama. Oni mogu da izaberu put pravednosti ili put samouništenja. Bog toliko vrednuje ljudsku slobodu da neće primorati nikoga da radi bilo šta što on ili ona odluči da ne radi.

Umirujuća vest je da Bog u potpunosti razume vaše mile i drage i da će, u odgovoru na vaše molitve, duboko uticati na njih. Bog je vrhunski psiholog.

Viđao sam brakove izlečene uz pomoć molitve iako su svi mislili da im nema spasa. Viđao sam posvađanu braću i sestre koje je Bog ponovo ujedinio. Viđao sam roditelje i decu koji su iznova naučili da vole jedni druge.

Molitva, kaže Biblija, „mnogo može pomoći” (Jakov 5,16). Onaj koji je dao sopstvenog Sina za naše spasenje upotrebiće svu svoju silu da bi naše porodice učinio srećnima. Samo tražite to od Njega!

Onaj koji je dao sopstvenog Sina za naše spasenje upotrebiće svu svoju silu da bi naše porodice učinio srećnima. Samo tražite to od Njega!

Zastrašujući svet

Irenina dnevna soba pružala je udobnost i mir, ali ona nije osećala ništa od toga. To se primećivalo po borama na njenom licu, po njenom glasu i nervoznim pokretima ruku. „Moja deca često putuju u inostranstvo”, govorila je, „i ne mogu da prestanem da se brinem za njih. Slušam o bombama, otmicama, zemljotresima, smrtonosnim bolestima. Ko zna šta može da im se dogodi?”

Strah i anksioznost nalaze se velikim delom u korenu našeg nedostatka sreće – i ne bez razloga. Ova planeta nije mesto mira. „Čućete ratove i glasove o ratovima”, kazao je Isus. „Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svijetu” (Matej 24,6.7).

Međutim, i pored toga što se loše stvari dešavaju, imajte na umu da naši strahovi mogu biti preterani. Sada možemo skoro istog trenutka da prenesemo vesti o uznemirujućim događajima iz svakog dela sveta, i da ih zbijemo u petominutni izveštaj. Zato se mnogi od nas osećaju ugroženo. Ali ne zaboravite da svako na ovom svetu polaže pravo na obećanje koje glasi: „Bog nam je utočište i sila, pomoćnik, koji se u nevoljama brzo nalazi” (Psalmi 46,1). Jasno je da Bog štiti većinu ljudi od većine tragedija većinu vremena.

I pored toga, postoje realni razlozi da budemo uplašeni. Zato nas pomalo iznenađuje ono kad Isus smireno kaže: „Da se ne plaši srce vaše” (Jovan 14,1). Zaista, Isuse? Sada kad ratovi, teroristi, cunamiji i zemljotresi mogu da pobiju hiljade, Ti kažeš da ne treba da se plašimo? Kako da se ne plašimo?

U odgovoru na ta pitanja, On iznosi jednu od najvažnijih istina u celoj Bibliji: „Mnogi su stanovi u kući Oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mjesto. I kad otidem i pripravim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gdje sam ja” (Jovan 14,2.3).

Svako od nas ima mnoštvo razloga da bude nesrećan. Međutim, postoji jedan krupan razlog da svaki hrišćanin bude zaista srećan. Svi naši strahovi i brige blede u poređenju s tim, a taj razlog je što ovaj teskoban i često tragičan život nije sve što postoji. Smrt nije kraj. Isus ima mesto na Nebu pripremljeno za one koji se uzdaju u Njega.

„U svijetu ćete imati nevolju”, upozorava Isus. „Ali ne bojte se, jer ja nadvladah svijet” (Jovan 16,33). Onog trenutka kad je iskoračio iz svog groba u prvo uskršnje jutro, Isus je pobedio svet i sve što može da nas učini nesrećnima.

To možda zvuči neshvatljivo – Pavle to naziva mirom koji prevazilazi svaki um (Filibljanima 4,7) – ali oni od nas koji znaju da nam je večni život osiguran, zaista nemaju razloga da se plaše bilo čega.

Oni koji znaju da nam je večni život osiguran, zaista nemaju razloga da se plaše bilo čega.

A šta bi uopšte moglo da nas učini srećnijima?

Loren Sibold