Ponekad su potrebna teška vremena da bismo shvatili koliko su naše porodice važne.
„Koliki su izgledi da embrion preživi?“
„Rekao bih 50/50“, odgovorio je nezainteresovani lekar, sa najgorim ponašanjem prema pacijentu koje sam ikad video. On nam je brzo preporučio da odemo u druge bolnice koje bi mogle da se „pobrinu“ za ono što je on nazvao izgubljenim slučajem.
To je bilo 2014. i moja žena Džejmi i ja živeli smo u Bangkoku, Tajland, hiljadama milja udaljeni od porodice. Samo nekoliko dana pre ovog hitnog odlaska u bolnicu otkrili smo da je Džejmi trudna. To je bilo neverovatno uzbudljivo. Konačno ćemo dobiti dete o kome smo godinama sanjali.
Ali ta euforija i radosno iščekivanje nestali su kad smo počeli da doživljavamo jednu komplikaciju za drugom. Dok su se loše vesti gomilale, ispunila nas je briga i neverovatna tuga. Bilo je vrlo verovatno da će se ova trudnoća završiti pobačajem. Sagledavajući bebine slabe izglede da dočeka rođenje, bio sam skrhan. Gledajući oko sebe po čekaonici ljude koji su se smejali i smešili, pitao sam se zbog čega se toliko raduju.
NEMAJUĆI MNOGO IZBORA, MI SMO SE MOLILI I ODLUČILI DA ĆEMO UČINITI SVE ŠTO JE POTREBNO DA NAŠA BEBA PREŽIVI.
Džejmi i ja nikad se ranije nismo suočili sa takvim izazovom. Bili smo u braku tri godine i do ove strašne vesti bili vrlo srećni. Zašto je to moralo sada da se dogodi? Zašto ta trudnoća nije onako laka kao kod svih naših prijatelja? Osetio sam kako se crni oblak nadvio nad naše živote i brak.
Nemajući mnogo izbora, mi smo se molili i odlučili da ćemo učiniti sve što je potrebno da naša beba preživi. Ako postoji neki način, mi ćemo ga naći. Tražili smo savet od lokalnih prijatelja i mnogo vremena provodili u bangkoškom saobraćaju, posećujući razne bolnice i lekare. Očajnički smo se molili za dobre vesti. Konačno smo našli visoko preporučivanog lekara koji nam je dao poseban tretman i više nade. Postepeno smo postajali sve optimističniji kako je ultrazvuk počeo da pokazuje dobar razvoj ploda. Možda ćemo ipak postati roditelji kako smo se nadali!
Dok je trajala igra čekanja, Džejmi i ja smo se sve više zbližavali. Na smenu smo ohrabrivali jedno drugo. Kad god bi neko od nas pao u očajanje, drugi bi to očajanje oterao dajući razlog da se ne predajemo. Džejmi je po nalogu lekara provela u krevetu prva tri meseca trudnoće, tako da sam ja preuzeo ulogu potrčka za sve. Stalno sam jurio u supermarket jer su se žudnje Džejmi za nekom hranom skoro svakodnevno menjale.
Iako su oni bili na drugoj strani sveta i na drugim kontinentima, bili smo u bliskom kontaktu sa članovima porodice, a naročito sa onima iz područja medicine. Gnjavili smo ih i običnim i paničnim telefonskim pozivima u vezi sa svim mogućim problemima, u svako doba dana i noći. Treba im odati priznanje što su toliko bili strpljivi i voljni da pomognu. Odgovarali su na naša pitanja u vezi s tim šta da očekujemo u svakoj fazi trudnoće i smirivali naše strahove. Nikad ranije nismo tako jasno sagledali snagu porodice.
Vremenom smo otkrili da ćemo dobiti devojčicu. Bili smo toliko srećni! Išli smo na sva moguća testiranja, i pri svakom nas je naša mala devojčica činila tako ponosnima! Ritala se i rasla, a kad se termin porođaja približio, došao je trenutak da moja majka i sestra od Džejmi stignu avionom na veliki događaj. Počelo je!
KAD GOD BI NEKO OD NAS PAO U OČAJANJE, DRUGI BI TO OČAJANJE OTERAO DAJUĆI RAZLOG DA SE NE PREDAJEMO.
Posle ponoći 29. jula 2015. odveli smo Džejmi u bolnicu da se porodi. Sve je izgledalo nadrealno. Sestre su žurile unaokolo, a naš lekar, koji je tek bio stigao avionom iz Singapura, utrčao je u porođajnu salu. Posle dvanaest sati trudova naša odmah radoznala i vrlo zdrava Džerni Linea Salagubang Karlman pozdravila je plačom ovaj svet. Ja sam presekao pupčanu vrpcu i dok sam u naručju držao to zamotano čudo, prosto nisam mogao da verujem svojim očima. To je bila moja beba. Uspela je! Upoznao sam je tek pre nekoliko minuta, a već sam je ludo voleo. Najzad sam postao otac.
Džerni sada ima četiri godine i mnogo je više od onoga što smo očekivali. Ako ste pročitali neke od mojih ranijih članaka u Znacima vremena, znate da sam daleko od toga da budem imun na teškoće oko podizanja malog deteta. Blagosloven sam odlučnom devojčicom koja je sada svuda po nameštaju – prolazi kroz fazu penjanja koje se veći deo dana trudim da sprečim. Ali smo mi ipak jedna srećna porodica, i ja sam vrlo zahvalan na tome.
Bog je rekao, pošto je stvorio Adama – prvog čoveka: „Nije dobro da je čovjek sam“ (1. Mojsijeva 2,18). Tada je stvorio Evu, „druga prema njemu“. Tu Bog govori o važnosti braka i pokazuje koliko visoko ceni odnos među ljudima. Nama je potrebna podrška; potrebni su nam drugi ljudi oko nas. Uskoro je Bog rekao Adamu i Evi da „idu i množe se“ – hrabreći ih da zasnuju porodicu, da uživaju u posebnoj vezi koju ona predstavlja.
Mi smo stvoreni da doživimo zajedništvo, da ohrabrenje dobijamo iz naših porodičnih veza. Mi te veze jačamo u dobra vremena, a oslanjamo se na njih kad se stvari iskomplikuju.
„U svako doba ljubi prijatelj, i brat postaje u nevolji“ (Priče 17,17). Upravo se u nevolji otkriva lepota porodice. Kad se osećate napuštenima i samima, porodica je ta koja je važna. Porodice su planirane tako da se ljudi drže zajedno, da se međusobno pomažu. Takva podrška toliko je važna, da Bog u 1. Timotiju 5,8 upozorava kako je nebriga za porodicu poricanje hrišćanske vere.
U vremenima iskušenja i krize ovakva podeljena vera može biti od presudne važnosti za brak i porodicu. U 2. Korinćanima 6,14 dobijamo savet da „ne vučemo u tuđemu jarmu nevjernika“. Ja čvrsto verujem da je upravo zajedničko verovanje kako će nam Bog pomoći u najvećoj meri zaslužno što smo Džejmi i ja uspeli da preživimo najteža poglavlja trudnoće.
U 5. Mojsijevoj 6,5-9 piše: „Ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje“. Dodato je kako svoju decu treba da učimo da rade to isto. Ta porodična vera je najvažnija kad zagusti. Ona daje snagu kad lekarski izveštaj ne izgleda dobro, kad izgubite posao, kad imate neku ozbiljnu nesreću, ili ste suočeni sa bilo kojom neočekivanom krizom.
Posle rođenja Džerni, sestra od Džejmi, Džofi, i moja majka boravile su kod nas u Bangkoku. Džofi je uzela dugo odsustvo sa posla, a moja majka je na kraju ostala dva meseca pomažući nam oko kuvanja, čišćenja, čuvanja bebe i na bezbroj drugih načina pokazujući svoju ljubav i podršku, koji su nam tada bili toliko potrebni.
U porodici postoji davanje i uzimanje, ali ja znam da sam primio daleko više no što ikad mogu vratiti. U vreme kad mi je to bilo najpotrebnije, oni koji me vole uskočili su da mi pomognu. Takvo pokazivanje ljubavi odraz je još veće istine o tome koliko Bog voli sve nas. U Rimljanima 5,8 kazano je: „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grješnici umrije za nas“. To je ona vrsta ljubavi koja sve menja.
Bjorn Karlman
