Ne volimo grižu savesti koju osećamo kad znamo da smo uradili nešto loše, ali to je u stvari bogomdani dar!
„To je neshvatljivo!“
Političari vole da koriste tu reč. Ljudi, događaji, reakcije, izjave za štampu – svi dobijaju tu etiketu. „To što je ona rekla je neshvatljivo“ ili „Postupati tako sa nekim je neshvatljivo“.
Doslovno, ta reč znači „iznad razuma“. Hrišćani su skloni da joj dodaju malo drugačiju perspektivu. Mi kažemo da takvu osobu „nije vodila savest“, što znači da takva osoba radi ili govori nešto loše, ali pritom ne oseća nikakvu grižu savesti. Mi mislimo da takva jadna osoba funkcioniše van svog bogomdanog osećaja za moralnost, humanost i dostojanstvo.
To možemo iskazati i na sledeći način: on ili ona su očigledno ostali bez uticaja Svetog Duha. Tužno odmahujemo glavom i mrmljamo: „Za njega/nju nema neba“ ili „Za takve nema večnog života“.
Odakle potiče ta toliko važna a često zanemarena savest? Kao i sve na ovom svetu, ona je stvorena i u nas usađena u Edenskom vrtu. Imala je dvostruku svrhu: da pomogne ljudskim bićima da održe jaku mentalnu i emocionalnu vezu sa Bogom i da aktivira nepogrešive alarme kad god smo u iskušenju da zastranimo od Njegovog vođstva. Verovali ili ne, naša savest je stvorena kao nešto dobro, kao moćno oruđe koje će se koristiti slobodno i, ako je potrebno, često.
Ali se onda desilo nešto čudno kad je greh zarazio ljudski rod. Nešto loše pomračilo je koncept direktne veze sa Bogom, koji nas je stvorio. Naša savest postala je teret, umesto blagoslov. Ona se promenila od načina da se bude u kontaktu sa našim Tvorcem do shvatanja da je pokazatelj koliko smo izgubljeni i sami. Osoba koja ima jaku grižu savesti često se oseća udaljenom od Boga, kao da je Svedržitelj spakovao svoje stvari i odselio se na drugi kraj svemira, ostavljajući takvog jadnog grešnika da se kuva u sopstvenom ljutom sosu.
Ako ćemo pravo, baš u takvim trenucima nevolje koje neko doživljava, ta osoba je u stvari tesno povezana sa izvorom spasenja. Samo ona to ne shvata.
PRVO POKAZIVANJE LJUDSKE SAVESTI
Prvo pokazivanje ljudske savesti na Zemlji bilo je neposredno pošto su Adam i Eva pojeli zabranjeno voće. Tu priču nalazimo u trećem poglavlju 1. Mojsijeve. Dok im je slatki ukus nektara još bio na jeziku, Hristos se pojavio prilikom svoje redovne večernje šetnje i razgovora, i oba novopečena stanovnika Edena uradila su nešto neuobičajeno. Oni su se sakrili. Od Boga.
Zapamtite, Tvorac još ništa nije rekao. On nije osudio njihov postupak, niti odredio neku kaznu. On nije birao oružje ili pravilo, i bio je sam. Pa ipak je par pobegao i sakrio se. Njihova savest im je govorila da su pogrešili – da su postupili van smernica Tvorca za svoj život, i to ih je uplašilo.
Mislim da je značajno što su u takvim okolnostima prve reči Tvorca bile u obliku pitanja: „Gde si?“ (stih 9).
Nema munja i gromova. Nema osude. Nema vatre i sumpora. Samo jednostavno pitanje: „Gde si?“
Što se mene tiče, te reči će zauvek biti povezane sa funkcionisanjem moje savesti. Kad zastranim, kad zgrešim, kad izneverim sebe i druge, ja čujem Hrista u vrtu kako mi govori: „Čarlse? Gde si?“
On me nije napustio. On me nije ostavio. On jednostavno ističe da nisam tamo gde je On.
ON ME NIJE NAPUSTIO. ON ME NIJE OSTAVIO. ON JEDNOSTAVNO ISTIČE DA NISAM TAMO GDE JE ON.
Ono što se zatim dogodilo u Edenskom vrtu pokrenulo je sav bol, patnju, mržnju i zla dela ljudske vrste u periodu od 6.000 godina. I Adam i Eva pognuli su glave i počeli druge optuživati zbog svoje neposlušnosti. Adam je tvrdio da je to „ženina krivica“, a Eva je cvilela da je „zmija“ razlog njihovog lošeg postupka. Oni su samo nedužne žrtve spoljnih uticaja. Oni samo pokušavaju da svoj život prožive u okviru prilično čvrstih ograničenja Božjih nerazumnih zakona. Oni su okrivljavali sve druge, osim sebe samih.
Često se pitam šta bi se dogodilo da je taj par pao na kolena pred Tvorcem, plačući u stvarnoj agoniji zbog svog nepridržavanja Njegove zapovesti da ne jedu to određeno voće. Šta bi se promenilo da su molili za oproštaj – priznali svoju grešku i molili za snagu da takva iskušenja ubuduće savladavaju? Kako bi izgledala istorija sveta da su njihova srca bila slomljena zbog njihovih dela, i da su dozvolili svojoj probuđenoj savesti da ih ponovo poveže sa njihovim jedinim izvorom spasenja?
Međutim, reakcija Adama i Eve na rad njihove savesti pokrenula je užasan život na ovoj planeti, koji nam je svima poznat. Njihov greh nije bio samo u tome što su pojeli zabranjeno voće. Podjednako važno je i to što nisu verovali da Bog zna šta je najbolje za njih. I što su branili svoje postupke okrivljujući druge.
MA KOLIKO TEŠKO BILO DA TO PRIZNAMO, MI SMO ŽRTVE SAMIH SEBE – NAŠIH IZBORA, NAŠE BEZGLAVE TRKE DA NEŠTO ZNAČIMO I DA SMO VAŽNI.
„To nije moja krivica. Televizija je kriva. Video-igre su krive. Kriv je obrazovni sistem u ovoj zemlji. Krive su društvene mreže. Kriv je predsednik. Kriv je način na koji sam odgojen. Krive su okolnosti. Krivi su moji geni. Itd, itd.“
Ma koliko teško bilo da to priznamo, mi smo žrtve samih sebe – naših izbora, naše bezglave trke da nešto značimo i da smo važni; naše želje da živimo po sopstvenim pravilima, da jedemo šta nam se jede, da idemo kuda želimo, da radimo ono što nam se radi.
Koliko bi bilo bolje da prvo svoju savest postavimo na čvrstu osnovu verovanja u Boga, a onda da okrivimo TV, video-igre, obrazovni sistem, društvene mreže, politiku, prošlost, sadašnjost, karte koje smo dobili. Savest koja radi kako treba moćno je sredstvo da nas održi u vezi sa Bogom, a ne samo neprijatni podsetnik da to ne uspevamo. Koliko bi samo bilo bolje kad bismo njeno podsećanje mogli usaglasiti sa blagim Isusovim pitanjem u kome se nazire oproštaj: „Gde si ti?“
OŽALOŠĆAVANJE DUHA
Isto tako postoji zabluda kod nekih hrišćana kako neko može da „ožalosti Svetog Duha“; drugim rečima, da bude toliko loš, da se toliko ne kaje, da je tako zao da se Sveti Duh – Njegovo prisustvo u životu te osobe – ne može osetiti.
IZGLEDA DA NAŠI POSTUPCI NE TERAJU SVETOG DUHA DA SE PAKUJE. ONI GA SAMO RASTUŽUJU.
To je samo delimično tačno. Razlaz, doduše, postoji, ali, kao što smo otkrili kod Adama i Eve, nije Bog taj koji je izašao iz veze.
U svom upozorenju članovima crkve u Efesu, apostol Pavle je to lepo sažeo: „Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vašijeh, nego samo što je dobro za napredovanje vjere, da da blagodat onima koji slušaju. I ne ožalošćavajte svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. Svaka gorčina, i gnjev, i ljutina, i vika i hula, da se uzme od vas, sa svakom pakošću. A budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ (Efescima 4,29-32).
Izgleda da naši postupci ne teraju svetog Duha da se pakuje. Oni ga samo rastužuju. Tačnije, mi smo ti koji raskidamo sa Njim i krećemo put svog greha naizgled sami. Ali nismo sami. To znamo jer već pomenuti pisac ističe: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva stvar može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našemu“ (Rimljanima 8,38.39).
Mi se poput Adama i Eve skrivamo od Boga, stideći se svoje duhovne nagosti.
Ali postoji nešto što nas slobodno prati do te ogromne praznine greha: krivica. Zašto mislite da su oni koji su okrenuli leđa Bogu skloni da tu prazninu pune štetnim supstancama i nerazumnim navikama koje umrtvljuju osećanja – uključujući i savest? Zašto će ljudi, kad budu videli kako Isus silazi u oblacima slave, povikati planinama:„Padnite na nas i sakrijte nas od lica onoga što sjedi na prijestolu“ (Otkrivenje 6,16)? Njihova savest još radi, do poslednjeg časa njihovog života. Mi možemo raditi nesavesno, ali nas savest nikad ne napušta.
IZGNANSTVO ZA KOJE SMO SAMI KRIVI
Ali postoji i sledeće: „A utješitelj Duh sveti, kojega će otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh“ (Jovan 14,26).
Kad smo u samonametnutom izgnanstvu od Boga, mi smo odvojeni od dve važne stvari koje su nam u životu očajnički potrebne: uputstava i utehe. Bez njih smo zaglavljeni u blatu svoje grešnosti.
To je verovatno razlog što mnogi ljudi misle da grešnici mogu da „ožalošćuju“ Svetog Duha. Čini se da oni ne mogu popraviti štetu koju su učinili – iz dobrog razloga. Mi smo nemoćni u pogledu svojih greha ukoliko ne priznamo svoje greške, ponovo se povežemo sa Božjim Duhom i iskoristimo divno sredstvo za obnovu koje nam On daje. Kome od nas nije potrebna dnevna doza saveta i utehe?
I na kraju, kad začujemo taj „tihi glasić“ savesti, koji nas podseća da smo se izgubili, moramo imati na umu da je to Božji glas koji čujemo, Božji poziv da se pokajemo, Božji savet za to kako da stvari ispravimo. Da, to je Bog celog univerzuma koji nam u mislima šapuće i moli nas da Mu se vratimo. Prihvatite to. Bog se svakome obraća pojedinačno, i vama i meni.
Kao nekada David ja uzvikujem: „Šta je čovjek, te ga se opominješ, ili sin čovječji, te ga polaziš?“ (Psalam 8,4).
I zato, kad se sledeći put pokrene moja savest, kada se uključe ti alarmi i ja se suočim sa izborom da li da pobegnem ili priznam svoj greh, izabraću da ostanem tu gde jesam, sa Bogom uz sebe. Izabraću da kažem: „Hvala Ti, Bože, što si učinio da se sada osećam jadno, kako bih mogao uz Tvoju pomoć da to popravim i da se kasnije zbog toga mnogo bolje osećam“.
To me je podsetilo na jednog dečaka koji je stajao na trotoaru gledajući izložene jabuke jedne piljarnice. On je tu bio toliko dugo da mu je vlasnik radnje prišao i uzviknuo: „Hej, mali, je li ti to pokušavaš da mi ukradeš neku jabuku?“
Dečak je lagano odmahnuo glavom. „Ne, gospodine, ne pokušavam“, rekao je tiho.
Takav je i život jednog hrišćanina. Takav je život nekoga ko je pustio da ga vodi Sveti Duh. Takav je život onoga ko odbija da prihvati življenje bez savesti i umesto toga bira da živi sa obe noge čvrsto na putu prema nebu.
Čarls Mils
