Motivi su sile koje pokreću čoveka na neki oblik ponašanja. Kod čoveka motivi igraju najvažniju ulogu u ljudskom ponašanju. Njihova uloga je očigledna ako imamo u vidu to da se čovek ne stara samo za svoj opstanak, već želi da osmisli svoj život tako što teži za uspehom, položajem u društvu, sticanjem novca ili vrlina. Ove ljudske aktivnosti nisu neutralne u etičkom smislu. Upravo suprotno, u zavisnosti od stepena i načina na koje se izražavaju, ukazuju na etički kvalitet života.
MOTIVI I DELA
U Bibliji je naglašeno da iz čovekovog srca izviru sva njegova stremljenja i aktivnosti, pa prema tome i motivi. Skriveni čovek srca (1. Petrova 3,4) ispoljava se radnjama i ponašanjem. Da bi radnje bile dobre, a ponašanje bilo ukrašeno vrlinama, potrebno je očistiti srce – doživeti ponovno rođenje: „Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh; valja vam se nanovo roditi” (Jovan 3, 6.7). Gospod Isus Hristos u svojoj propovedi na Gori svodi čovekove radnje na unutrašnje motive i stremljenje nanovo rođene čovekove prirode kao posledice delovanja Duha Svetog. Dakle, postaje jasno, da se moralne radnje, generalno posmatrano, ne mogu smatrati nezavisnima od svojih motiva. Upravo suprotno, motivi su ti koji karakterišu etički kvalitet neke radnje.
NAMERE
U etici se često govori o nameri. Ali, šta je to namera? Namera je unutrašnji proces prilikom kojeg čovek razmišlja, pravi izbor i odlučuje da učini nešto. Svaka radnja je tesno povezana sa svojim ciljem, a to je namera. Namera predstavlja jezgro etičke radnje i ona je osnovno obeležje čoveka. Namera se deli na dobru i lošu. Da bismo neku radnju mogli okarakterisati kao dobru, osnovno merilo mora biti dobra namera. Od čovekove namere zavise njegovi najvažniji izbori. Od njegove namere zavisi i to da li će se vezati za Boga (koji je njegov arhetip) ili ne – kao i to da li će ostvariti vrlinu ili zlo.
RADNJE KAO ODGOVOR
Kada se čovek poveže sa Bogom, kada svojevoljno pripada Njemu, kada dozvoli da Duh Sveti deluje u njegovom životu, čovekove radnje bivaju izraz ove nove povezanosti. One dolaze kao odgovor na blagodat Božju, koja je čoveku pokazana u ličnosti Hristovoj: Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može. A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi. A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov“ (Rimljanima 8,7-9).
STEPENI ETIČKE ZRELOSTI – TRI MOTIVA
U istoriji hrišćanske misli pronalazimo tri osnovna motiva koja stimulišu čoveka na držanje Božjih zapovesti, tj. služenje Bogu: strah, nagrada i ljubav.
Strah. Motiv straha stvara se iz kazne, koju može da navuče činjenje zla. Međutim, pravi odnos sa Bogom nikako se ne gradi na strahu od kazne. Pravi odnos čoveka i Boga ne može biti odnos roba prema gospodaru, već deteta prema ocu. Očigledno je i istinito da se takav odnos ne može zasnivati na strahu, već na ljubavi: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi” (1. Jovanova 4,18).
„U LJUBAVI NEMA STRAHA, NEGO SAVRŠENA LJUBAV IZGONI STRAH NAPOLJE; JER STRAH IMA MUKU.”
Nagrada. Oni koji su prešli prag straha i čine dobra dela da bi bili nagrađeni od strane Boga, prema Bogu se postavljaju kao plaćenici koji očekuju svoju nagradu. Vrlo brzo možemo razumeti da ovaj stepen motiva ne pokazuje duhovnu zrelost niti slobodu duha; štaviše, otkriva oskudno poznavanje ljubavi Božje prema čoveku. Oni koji kao motiv imaju strah ili nagradu ne žive u slobodi blagodati koju je Hristos doneo svetu! Njihova vrlina nije nesebična, i ljubav prema dobru ili Bogu ne vlada u njihovom životu: „Evo, Bog naš, kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene; i iz- baviće nas iz tvojih ruku care. A i da ne bi, znaj, care, da bogovima tvojim nećemo služiti niti ćemo se pokloniti zlatnom liku, koji si postavio” (Danilo 3,17-18).
Ljubav. Zreo hrišćanin ne čini dobro iz straha ili sebičnosti, već ga čini slobodno i iz ljubavi prema dobru. On deluje kao čovek koji živi slobodom koju mu daje njegov Otac nebeski. Ova savršena ljubav izgoni strah i čini čoveka oslobođenim od svakog sebičnog motiva: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi” (1. Jovanova 4,18). Kada vernik duhovno sazreva, on postaje svestan Božjeg dara i dobro zna da sve što bi poželeo da ima, već ima „u Hristu” Tako se oslobađa od svakog straha i sebičnosti. Ovako stanje je i suština, cilj i učenje biblijske etike: „Tim se ljubav u nama savršuje da imamo slobodu na dan sudni; jer kao što je On i mi smo na svetu ovom” (1. Jovanova 4,17).
ZRELOST I SLOBODA
Da bi hrišćanin sazreo u etičkom smislu, treba da ispituje motive svojih radnji. Treba da se zalaže da ga ljubav ka samome Bogu, koja je izvor svakog dobrog motiva, vodi u ostvarenju dobra a uklanja od zla, a ne da ga vodi motiv straha i sebičnosti. Zato, prelaz iz motiva straha i sebičnosti na ljubav i nesebičnost istovremeno predstavlja i prelaz iz neslobode u slobodu, iz nebića u biće, iz nesavršenstva u savršenstvo, iz nečoveka u istinskog – vrlinskog čoveka!
LICEMERJE I OSUĐIVANJE
Motiv ljubavi i nesebičnosti ima dva uporna i snažna neprijatelja – licemerje i osuđivanje. Zajednicu ljubavi između Boga i čoveka, ili čoveka i njegovog bližnjeg, narušavaju licemerje i osuđivanje.
Licemerje. Licemerna osoba može izazvati snažna osećanja kao što su ogorčenost, bes i mržnja; a mržnja ako preovlada u srcu čoveka može umrtviti ljubav. Licemerje nije samo pretvaranje da se živi vrlinama, već i narušavanje zajednice ljubavi. Bog nas poziva da držimo Njegove zapovesti. Držanje zapovesti Božjih koje nije na slavu Bogu stvara osećaj samodovoljnosti i gaji egoizam. U tom slučaju, čovek na sebe navlači oklop pojavne religioznosti, što ga ustvari udaljuje ne samo od Boga, već i od svog bližnjeg. Štaviše, u nameri da reši svoje unutrašnje probleme i konflikte, on nesvesno postaje agresivan prema drugima. Licemerje je pravi bič koji udara na sva polja čovekovog izraza i života. Najružniji oblik licemerja javlja se tamo, gde uzvišene ideje stoje u službi nasilja, a prividno najbolji tamo gde se nasilje oblači u ruho uzvišenih ideja. Isus je na više mesta osuđivao licemerne postupke tadašnjih vođa kada su činili pravedna dela tako da bi ih ljudi videli (Matej 6,1-6); kada su kritikovali druge, Isus je opominjao da prvo izvade brvno iz oka svog (Matej 7,5); kada su kušajući Isusa imali neispravne motive, govorio je zašto me kušate licemeri (Matej 22,15-22). Lista je zaista dugačka, ali poruka je veoma jasna: Isus ne voli licemerje i osuđuje ga jer kvari istinsku ljubav čovečju!
Poruka je veoma jasna: Isus ne voli licemerje i osuđuje ga jer kvari istinsku ljubav čovečju!
Osuđivanje. Ono ne predstavlja iskreni sud koji ima za cilj poboljšanje drugog i približavanje ljudi, već zlonamerni sud, koji izranja iz sebičnog motiva onoga ko osuđuje. Osuđivanje ranjava zajednicu ljubavi. Čovek u kojem postoji težnja za osuđivanjem plaši se da se suoči sa svojim unutrašnjim svetom u kome nema ljubavi ni vrline. Stoga, takvo osuđivanje predstavlja vid bekstva od sebe samog. Hristos u svojoj propovedi na gori žestoko ukorava sve one koji gaje greh osuđivanja.
U dve je prilike Isus govorio o nevaljalom ili zlom oku (Matej 6,23 i 20,15). To se odnosilo na ljubomorno posmatranje drugih. Nevaljalo oko se istovremeno divi, zavidi i sudi bližnjega. Kad se divim svojim bližnjima zbog njihovih vrlina i u isto sam vreme na njih ljubomoran, oko mi postaje zlo. Ne vidim više stvarnost onakvu kakva jeste, i čak mogu nekoga osuditi zbog zamišljene krivice koju ona ili on nikad nije počinila/o. Želja za prevlašću isto može navesti nekoga da sudi. Stoga u već navedenom odlomku Pavle piše: „Ko si ti da sudiš tuđega slugu?” Ko god sudi bližnjega čini se njegovim ili njezinim gospodarom i čineći to zauzima Božje mesto. Umesto toga, mi smo pozvani da druge smatramo višima od sebe (Filibljanima 2,3). To ne znači ponižavati sebe, već drugima služiti umesto da im sudimo. „Ne sudite ništa pre vremena dok ne dođe Gospod” (1 Korinćanima 4,5). Pavle preporučuje veliku uzdržanost u sudu. U isto vreme poziva one kojima piše da se međusobno brinu jedni za druge: „Molimo vas pak, braćo, poučavajte neuredne, utešavajte malo- dušne, branite slabe, snosite svakog” (1. Solunjanima 5,14). Samo ljubav može vršiti takvu službu.
BOŽJA REČ IMA MOĆ
Učenja Isusa Hrista, a kasnije i njegovih učenika, snažno su delovala na ljude u prvom veku. Jevanđelje i danas ima istu moć! Apostol Pavle je u vezi s tim napisao: „Jer je živa reč Božija, i jaka, i oštrija od svakog mača oštrog s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i po- mislima srca” (Jevrejima 4,12). Nakon što su se upoznali sa biblijskim učenjem i potrudili se da ga primenjuju u svakodnevnom praktičnom životu, mnogi su uspeli da pobede greh licemerstva i osuđivanja, i da žive vođeni motivom bezuslovne ljubavi. Ohrabrujuće je da možeš i ti!
mr Zoran Marcikić
