Neko kaže da idete na nebo, drugi kažu da idete u grob. Hajde da vidimo šta Biblija kaže o tome.
Dva kovčega leže jedan pokraj drugog ispod prerijske trave na malom groblju blizu Rokema, Južna Dakota. U jednom je moj pobožni ota5c, koji je kao tinejdžer u vreme Velike depresije orao njive 20 milja južnije. Pored njega počiva moja majka, koja je imala manje teško detinjstvo. U susednom okrugu na severu ona je vežbala cirkuske akrobacije na konju dok je čuvala krave.
„Zar se ne osećaš čudno zbog ovoga?“, upitao me je brat u ledeno februarsko veče posle tatine sahrane. „Mi smo ovde u toploj sobi na farmi, a on je tamo napolju u hladnoj zemlji.“ Mada smo obojica znali da otac više ne može da oseti hladnoću, ipak smo se stresli – i sa čežnjom se zagledali u tamni, misteriozni život posle smrti.
Šta se desilo sa maminom cirkuskom ličnošću? Gde je tatina smerna, pouzdana duhovnost? Jesu li moji voljeni roditelji zauvek nestali kao i dah sa ogledala? Jesu li možda sada nemirni duhovi koji lutaju kroz neku tamnu šumu – i da li treba da ih obožavam kao i sve ostale pretke? Ili su možda negde gore i gledaju me, radujući se mojim radostima i osećajući kad me nešto boli?
Nije ni čudo što smo toliko opsednuti životom posle smrti. Na kraju krajeva, Bog nas je stvorio da živimo zauvek, tako da naše mozgove nije programirao da prihvate smrt. Smrt nas uznemirava, tako da ako ne znamo šta se dešava posle nje, mi brzo nešto smislimo. Ali dobra vest je ta što nam Bog, koji nam je dao život, jasno govori i šta se dešava kad umremo.
KAKO SMO NAPRAVLJENI
Sećate li se gimnazijske algebre? Pokušajte da uočite jednačinu u ovoj priči: „I stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa“ (1. Mojsijeva 2,7). Vidite li jednačinu? Prah plus dah jednako duša živa.
Da li ova jednačina važi i na kraju života? Da, važi. Mudri car Solomun rekao je: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao“ (Propovednik 12,7).
„Čekaj malo“, neko bi rekao. „Reci mi nešto više o ‘duhu’ koji se vraća Bogu. Zar to nije ona svesna, besmrtna duša koja nastavlja da živi i kad telo umre?“
Ne nužno. Morate znati da postoje dve jevrejske reči za „dah“. Jedna je neshama i to je reč iz 1. Mojsijeve 2,7, a druga je ruah (sa grlenim h) koja je u Propovedniku 12,7. Ruah ima niz značenja, uključujući i „duh“ ali taj duh često označava stav neke osobe. Prema tome, samo zato što se u Propovedniku koristi reč koja može značiti „duh“ ne mora biti da se ona stvarno odnosi na inteligentno biće bez tela. Solomun nam u stvari govori da je proces smrti suprotan procesu života. Jednačina života bila je prah plus dah jednako je duša živa. Prema tome, prah minus dah jednako je duša mrtva.
Međutim, Bog je u naš um ugradio snažnu „želju za životom“ i takođe nam je dao bujnu maštu. Evo jedne druge jednačine: Snažna želja za životom plus velika mašta jednako je moćnoj fabrici mitova ako ne pazimo. Naročito kad je reč o pitanjima života i smrti, ovako dobijeni rezultat može nas lako navesti da izvučemo pogrešne zaključke.
Apostol Pavle tu nema nedoumica. On kaže da je Isus Hristos „car nad carevima i gospodar nad gospodarima koji sam ima besmrtnost“ (1. Timotiju 6,15.16 – kurziv dodao autor). Prema tome, ako je samo Bog besmrtan, znači da ljudski duhovi ili duše nisu, a Biblija sigurno nijednom ne kaže da je duša besmrtna. Ona nikad ne koristi reči besmrtna duša.
Pavle nas ipak poziva da stremimo ka besmrtnosti (Rimljanima 2,7) i čak nam govori da će ta besmrtnost biti data Božjim vernim ljudima pri vaskrsenju. „Jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti, ujedanput, u trenuću oka u pošljednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost (1. Korinćanima 15,51-53 kurziv dodao autor).
Međutim, danas, 20 vekova kasnije, čela se zamišljeno mršte. „Jesam li te dobro razumeo?“, kazao bi neko. „Da li to znači da niko ne ide na nebo kad umre?“
Tako je. Osim nekoliko svetih ljudi koje sam pomenuo u ovom članku, nijedno ljudsko biće nije otišlo na nebo. Nagoveštaj ove zapanjujuće istine nalazimo u jednoj od Petrovih propovedi. „Jer David ne iziđe na nebesa“ (Djela 2,34). Taj psalmista koji je pevao uz harfu takođe je to znao jer je pisao: „Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu ko će te slaviti“ (Psalam 6,5). Isto tako, jedan drugi psalmista kaže: „Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gdje se muči“ (Psalam 115,17).
VEĆ NA SAMIM POČECIMA STAROG ZAVETA ISTINA O VASKRSENJU JASNO SIJA.
SOLOMUN KAŽE
Davidov sin, Solomun, koji je autor Propovednika, jasno je sagledavao ovaj problem.„Jer živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dijela nigda ni u čemu što biva pod suncem“ (Propovednik 9,5.6).
Ali hvala Bogu, to nije kraj! Već na samim počecima Starog zaveta istina o vaskrsenju jasno sija. „Ja znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću ga, i oči moje gledaće ga a ne druge. A bubrega mojih nestaje u meni“ (O Jovu 19,25-27 – kurziv dodao autor).
Umesno je da završnu reč na ovu temu damo našem Tvorcu, našem Spasitelju. Šta se dešava kad neko umre? Isus daje odgovor na to kad je čuo da je umro Lazar, Njegov bliski prijatelj. „Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim. Onda mu rekoše učenici njegovi: ‘Gospode! ako je zaspao, ustaće.’ A Isus im reče za smrt njegovu a oni mišljahu da govori za spavanje sna. Tada im Isus kaza upravo: ‘Lazar umrije’“ (Jovan 11,11-14).
TAJ VELIKI GLAS DAJE MI NADU DOK RAZMIŠLJAM O ONA DVA KOVČEGA ISPOD PRERIJE U JUŽNOJ DAKOTI U KOJIMA MOJI RODITELJI SPAVAJU.
Poznat vam je ostatak ove priče. Četiri dana kasnije Isus je stao pred Lazarov grob i povikao:„Lazare, iziđi napolje!“ I Lazar izađe živ, žmirkajući na svetlost i boreći se sa svojom pogrebnom opremom (platnenim zavojima).
Taj veliki Glas daje mi nadu dok razmišljam o ona dva kovčega ispod prerije u Južnoj Dakoti u kojima moji roditelji spavaju. Oni bi često, dok su bili deca na farmi, pali u dubok san posle napornog dana i ne bi znali za sebe sve dok ih zvono ne bi probudilo sledećeg jutra. Mudri i milostivi Bog dao im je isti takav san bez snova do slavnog jutra vaskrsenja.
„Jer vam ovo kazujemo riječju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli. Jer će sam Gospod sa zapoviješću, s glasom aranđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije. A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti“ (1. Solunjanima 4,15-17).
Hvalite Boga zbog Njegove mudrosti – i slavnu nadu koju nam daje!
ENOH
Enoh je živeo vrlo rano u istoriji sveta, pre Potopa. Biblija kaže: „I živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga, jer ga uze Bog“ (1. Mojsijeva 5,24). Tu se ne objašnjava šta to znači. Međutim, iz Novog zaveta saznajemo da „Enoh bi prenesen da ne vidi smrti; i ne nađe se, jer ga Bog premjesti“ (Jevrejima 11,5 – kurziv dodao autor). Očigledno, ako Enoh „ne vidje smrti“, znači da je još živ, bilo na nebu ili možda na nekoj planeti u nekom drugom delu svemira.
ILIJA
Ilija je bio prorok iz Starog zaveta koji je živeo u carstvu Izraelovom tokom vladavine zlog cara Ahava. Biblija kaže da, dok je jednog dana šetao sa svojim kolegom Jelisijem „ognjena kola i ognjeni konji rastaviše ih, i Ilija otide u vihoru na nebo“ (2. O carevima 2,11). Novi zavet potvrđuje ovu priču jer je Ilija bio jedan od dvojice ljudi koji su sišli sa neba da bi razgovarali sa Isusom na gori Tavor (Matej 17,2.3).
MOJSIJE
Mojsije je takođe na nebu jer se pojavio na gori preobraženja Hristovog (Tavoru) sa Ilijom (Matej 17,3). Enoh i Ilija uzeti su na nebo ne doživevši smrt, ali Biblija kaže da je Mojsije umro u zemlji Moavskoj i da ga je Bog tamo sahranio (5. Mojsijeva 34,5.6). Očigledno je da, iako je Mojsije umro, a ipak se sreo sa Isusom na gori Tavor, on mora da je u nekom trenutku vaskrsao, a Novi zavet daje nagoveštaj o tome: u Judi 9 kaže se da „Mihailo Arhanđel, kad se prepiraše sa đavolom i govoraše za Mojsijevo tijelo, ne smijaše prokleta suda da izgovori, nego reče: ‘Gospod neka ti zaprijeti’“. Očigledno je Mihailo (koga neki tumači Biblije povezuju sa Isusom) planirao da vaskrsne Mojsija, ali ga je sotona tražio za sebe. Mihailo, međutim, nije želeo da se prepire sa sotonom. Samo je preuzeo telo i vaskrsnuo ga uprkos sotoninom protivljenju.
SVETI LJUDI VASKRSLI KAD JE HRISTOS UMRO
Napred su navedena trojica za koje znamo da su danas na nebu, ali postoji još jedna mogućnost. Prema Mateju 27,52.53 – kad je Isus umro „grobovi se otvoriše, i ustaše mnoga tijela svetijeh koji su pomrli; i izišavši iz grobova po vaskrseniju njegovom uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima“.
ČINI SE RAZUMNIM ZAKLJUČAK DA IH JE BOG, U NEKOM TRENUTKU, POVEO NA NEBO.
Biblija ne kaže ko su bili ti „sveti“. Neki proučavaoci Biblije smatraju da su to sveti iz Adamovog vremena koji su umrli mučeničkom smrću. Šta im se desilo kad su otišli u Jerusalim? Biblija o tome ponovo ne kaže ništa. Međutim, bilo bi čudno da ih je Bog vaskrsnuo, a onda ih ostavio da ponovo umru. Čini se razumnim zaključak da ih je Bog, u nekom trenutku, poveo na nebo.
Mejlan Šerč