Brat i ja smo se probijali kroz nisko rastinje na putu do vrha iza Erli Biča u Severnom Kvinslendu. Činilo se da kratka staza od samo 800 metara nema kraja. Zaustavljali smo svaku osobu koja se vraćala s vidikovca da bismo je pitali koliko još ima do vrha. „O, samo još desetak minuta“, odgovarali bi nam. Posle 10 minuta i još jednog prolaznika činilo se da se ciklus ponavlja. Do cilja nas je gonio samo čisti optimizam.
Strmi nagib i blatnjave staze takođe su bili dobra prilika da me brat nauči nešto o lokalnoj flori. „U Kvinslendu postoji jedna biljka koja ti, kad je dodirneš, nanosi toliko bola da želiš da se ubiješ“, rekao mi je. „Ima jedna priča o čoveku koji ju je koristio kao toalet-papir, pa se zatim ubio jer više nije mogao da podnese bolove“.
Misli o toj biljci koja dovodi do samoubistva bile su mi u glavi kad smo stigli do vidikovca, napravili nekoliko snimaka i zatim počeli da se spuštamo s planine. Nemajući pojma kako ta biljka izgleda, zapitkivao sam je li svaka biljka pored koje smo prolazili baš ona. „Slušaj, čoveče, to je biljka koja ima velik list i prekrivena je sićušnim dlačicama”, rekao mi je brat. „Prepoznaćeš je kad je budeš video“.
Dendrocnide moroides je naučno latinsko ime ove biljke, koja se takođe naziva žareći žbun, mesečarka, pa čak i gimpi gimpi (vrsta australijske koprive). Ako se samo očešete o njen list, u vaše telo zariće se bezbroj mikroskopski sitnih iglica. Taj bol navodno predstavlja kombinaciju strujnog udara i uranjanja u kiselinu. Za njega nema leka: uklanjanje sićušnih dlačica je skoro nemoguće i samo će ih slomiti, što će izazvati još jači bol. Bilo je izveštaja da ovaj nepodnošljivi bol može trajati mesecima, a neki put i godinama.
Bili biste ludi da se samo približite ovoj biljci, zar ne? Mada su njene namere iz temelja rđave, ona ima jedan tajni adut za privlačenje prolaznika. Plodovi su joj divne crvene bobice koje se izazivački njišu na vetru i privlače pažnju ljudi. Čak i u Australiji, gde u prirodi vreba mnogo ubica, neki ljudi su upali u klopku pokušavajući da uberu te bobice.
Verujete li da je i pad čovečanstva počeo s takvom primamljivom biljkom? U ovom slučaju reč je bila o drvetu od znanja dobra i zla. Adamu i Evi, prvim ljudima koje je Bog stvorio na Zemlji, dato je da uživaju u rajskom vrtu; idiličnom i raskošnom mestu pretrpanom divnim drvećem, biljkama i životinjama. Ali baš kao što nam jasno govori znak „Ne diraj“ tako je i Bog rekao Adamu i Evi: „Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš“ (1. Mojsijeva 2,17).
NIJE SAMO OVO VOĆE BACILO EVU U PONOR, VEĆ VIŠE SOTONA PRERUŠEN L U ZMIJU, KOJI JE POSEJAO SEME SUMNJE.
Pošteno, zar ne? Uputstva su bila jasna kao dan. Većina hrišćana je zaključila da je zabranjeno voće bila jabuka, tako da se i grkljan kod muškaraca naziva Adamovom jabučicom. Neki ugledni rabini su pak tvrdili da je reč o grožđu, a neki treći da je to bila smokva, na osnovu kasnijeg pominjanja da su se Adam i Eva pokrili smokvinim listovima. Po mom skromnom mišljenju to voće mora da je bila urma jer je za izazivanje pada čovečanstva bilo potrebno stvarno najbolje voće na svetu.
Međutim, nije samo ovo voće bacilo Evu u ponor, već više sotona prerušen u zmiju, koji je posejao seme sumnje: „Nećete vi umrijeti“ (1. Mojsijeva 3,4). Ova biljka koja je tako bezopasno izgledala, u kombinaciji s Evinom nesigurnošću u vezi s Božjom prvom zapovesti da ne prilaze drvetu, navela ju je na neposlušnost. Uzela je voćku i pojela je, a malo je dala i mužu, Adamu.
Nije biljka bila ta koja je dovela do greha, već Adamova i Evina neposlušnost prema Bogu. Kao što mnogi lokalni stanovnici Kvinslenda znaju da treba u širokom luku zaobilaziti ovu opasnu biljku, prvobitni čuvari Zemlje znali su da je približavanje pomenutom drvetu zabranjeno. Čak i gore od nepodnošljivog bola koji izaziva ova australijska kopriva jeste to što celu planetu sada muči sebičnost, greh i raspadanje, „Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama dosad“ (Rimljanima 8,22) – a to je posledica odluke donete u Vrtu onog dana.
Tako deluje greh. Mi se navodimo na pomisao da možemo prekršiti Božje zapovesti i da će sve biti u redu, ali posledice uvek postoje. To povređuje i nas i ljude koji nas okružuju. Svet je pun rasturenih porodica kao rezultata neverstva. Zbog toga Biblija ističe u 10 Božjih zapovesti: „Ne čini preljube“ (2. Mojsijeva 20,14). Zatim šire govori o ovom konceptu i kaže: „ […] svaki ko pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu“ (Matej 5,28). Ako dozvolimo da nam u um uđe sumnja u to da li Bog za nas želi samo najbolje ili ne, upadamo u zamku. Ta zamka može povrediti i uništiti ne samo nas, već i naše porodice.
I na kraju, pošto Bog zna šta je za nas najbolje, On nam ukazuje da se nekih stvari klonimo. On o njima govori u Bibliji ne zato što želi da ne propustimo nešto važno, već zato što zna šta se može desiti kad se prepustimo. Baš kao što neugledna biljka može ljude izludeti od bola.
Ako postoji neko za koga možete verovati da zna šta radi, to je sigurno Tvorac sveta.
Daniel Kuberek
