Sećam se jednog zimskog dana koji stoji kao velika stena u mom životu. Vreme je bilo neobično hladno, naša plata nije stigla na vreme, a i kad bismo je dobili bila je premala da pokrije naše potrebe.
Moj muž je dosta odsustvovao, putujući od jedne oblasti do druge. Naši sinovi bili su dobro, dok je mala Rut poboljevala, a niko od nas nije imao pristojnu odeću. Ja sam neprestano krpila, a potištenost mi je sve više rasla. Voda je curila iz bunara, a vetar je duvao kroz pukotine na podu.
Ljudi u parohiji bili su ljubazni i velikodušni; ali naselje je bilo novo i svaka porodica se borila da i sama preživi. Malo pomalo, u vreme kad mi je bila najpotrebnija, moja vera počela je da se koleba.
Već u detinjstvu naučena sam da Boga uzimam po Njegovoj reči i mislila sam da je ta lekcija dobro savladana. U teškim vremenima živela sam od obećanja dok nisam spoznala, kao i David, ko je „moj zaklon i izbavitelj“ (Psalam 18,2).
Muževljev kaput bio je nedovoljno topao za decembar, a on je često morao da jaše miljama unaokolo da bi prisustvovao nekom sastanku ili sahrani. Mnogo puta za doručak smo imali samo indijski kolač i čaj.
U teškim vremenima živela sam od obećanja dok nisam spoznala, kao i David, ko je „moj zaklon i izbavitelj“
Božić se bližio, a deca su uvek očekivala svoje poklone. Sećam se da je led bio debeo i klizav i da su oba dečaka žudela za parom klizaljki. Rut je na neki čudan način prestala da voli lutke koje sam joj ja pravila; želela je lepu, veliku lutku i tražila da se molimo za nju.
Znala sam da to možda izgleda nemoguće; ali želela sam da svako dete dobije svoj poklon. Činilo se da nas je Bog napustio, ali nisam to sve rekla mužu. On je radio pošteno i usrdno. Pretpostavljala sam da je on kao i uvek pun nade. Ja sam se trudila da dnevna soba bude vesela zahvaljujući vatri na ognjištu i nastojala da naše skromne obroke učinim što privlačnijima.
Jutro pre Božića Džejms je pozvan da obiđe jednog bolesnika. Spremila sam mu komad hleba za ručak – to je bilo najbolje što sam mogla – obmotala mu svoj veliki šal oko vrata i pokušala da mu šapnem reči obećanja kao što sam često činila, ali su mi reči zamrle na usnama. Pustila sam ga da ode bez njih.
To je bio mračan dan, bez nade. Naterala sam decu da rano odu na spavanje jer više nisam mogla da podnesem njihov razgovor. Kad je Rut otišla u krevet, čula sam njenu molitvu. Prvi put je izričito molila za svoju lutku i klizaljke za braću. Njeno vedro lice bilo je tako ljupko kad mi je šapnula: „Znaš mama, mislim da će sve to biti ovde sutra ujutru!“ Poželela sam da pomerim nebo i zemlju kako bih je spasila od razočaranja. Sela sam i dala sebi oduška gorko plačući.
Džejms se ubrzo vratio, promrzao i iscrpljen. Skinuo je čizme i njegove tanke čarape spadoše sa njima. Stopala su mu bila crvena od zime. „Ja ne bih tako postupao ni sa psom, a kamoli sa vernim slugom“, rekao je. Kad sam ga pogledala, videla sam bore na njegovom licu i pogled pun očajanja. Shvatila sam da je i on izgubio svaku nadu.
Donela sam mu šolju čaja, osećajući se loše i od same te pomisli. On me je uzeo za ruku i tako smo proveli čitav sat, ne govoreći ništa. Poželela sam da umrem i sretnem se sa Bogom, pa da Mu kažem kako Njegovo obećanje nije istinito; duša mi je bila puna pobune i očajanja.
Tada su se začuli praporci, naglo zaustavljanje i glasno lupanje na vrata. Džejms je skočio da otvori. Tamo je stajao đakon Vajt. „Malo pre mraka stigla je jedna kutija ekspresom. Poneo sam vam je čim sam mogao. Pretpostavljam da je to nešto za Božić. Rekao sam sebi: ’Neka bar to dobiju noćas’. Evo i ćurke koju je moja žena dala da ponesem, a verujem da su za vas i ove druge stvari“.
Reč je bila o korpi krompira i vreći brašna. Pričajući sve vreme, on je uneo kutiju, a zatim je otišao sa srdačnim „Laku noć“.
Još ne progovarajući, Džejms je pronašao dleto i otvorio kutiju. Prvo je izvadio debelo crveno ćebe, ispod kojeg je bilo mnogo odeće. U tom trenutku mi se učinilo kao da me Hristos gleda prekornim pogledom. Džejms je seo i pokrio lice rukama. „Ne smem to ni da pipnem“, uzviknuo je. „Nisam verovao i to baš onda kad me je Bog kušao da bi video da li mogu da izdržim. Misliš da nisam video kako ti patiš? A nisam imao nijednu reč podrške, mada znam kako da propovedam o strahoti okretanja od Boga“. „Džejmse“, rekla sam grleći ga „ne uzimaj to toliko srcu; ja sam kriva. Trebalo je da ti pomognem. Zajedno ćemo Ga moliti da nam oprosti.”
„Čekaj malo, draga. Ne mogu sad ništa da kažem“, rekao je i izašao iz sobe. Ja sam pala na kolena i srce mi se slomilo; u trenutku su nestale sva tama i sva tvrdoglavost. Isus je ponovo došao sa rečju punom ljubavi: „Kćeri!“
Slatka obećanja nežnosti i radosti preplavila su mi dušu. Toliko sam se izgubila u slavljenju Boga i zahvalnosti da sam zaboravila na sve drugo. Ne znam koliko je Džejms bio odsutan, ali sam shvatila da je i on našao svoj mir.
„A sada, draga moja ženo, hajde da se zajedno zahvalimo Bogu“, rekao je i počeo da izgovara biblijske reči hvale jer ništa drugo nije moglo bolje da izrazi našu zahvalnost.
Bilo je jedanaest sati, vatra je tinjala, a velika kutija je stajala netaknuta, osim toplog ćebeta koje nam je bilo potrebno.
Stavili smo nove cepanice na vatru, upalili sveće i počeli da istražujemo svoje blago.
Izvadili smo kaput; rekla sam Džejmsu da ga proba. Bio je baš prave veličine i ja sam igrala oko njega jer mi se vratila sva moja razdraganost. Tu je bio i ogrtač i on je insistrao da ga vidi na meni. Moje raspoloženje je uvek bilo zarazno, tako da smo se sada oboje smejali kao luckasta deca.
MOJE RASPOLOŽENJE JE UVEK BILO ZARAZNO, TAKO DA SMO SE SADA OBOJE SMEJALI KAO LUCKASTA DECA.
Tu je bilo i toplo odelo i tri para vunenih gaća. Bila je i haljina za mene i truba flanela, po par zimskih kaljača za svakog od nas, a u mojima je bio papirić. I sad ga čuvam i nameravam da ga ostavim deci. Na njemu je bio ispisan Jakovljev blagoslov Asiru: „Gvožđe i mjed biće pod obućom tvojom; i dokle traju dani tvoji trajaće snaga tvoja“. U rukavicama, očigledno namenjenima Džejmsu, ista draga ruka napisala je: „Jer ja Gospod Bog tvoj držim te za desnicu, i kažem ti: ne boj se, ja ću ti pomagati“. Bila je to čudesna kutija, brižljivo zapakovana. Bila su tu odela za oba dečaka i crvena haljinica za Rut. Bilo je tu rukavica, šalova, kapuljača; a skroz dole, u sredini, bila je manja kutija. Otvorili smo je i našli veliku voštanu lutku. Ja sam ponovo briznula u plač; Džejms je zajedno sa mnom plakao od radosti. Već je sve to bilo previše, a onda smo oboje ponovo uzviknuli jer je na kraju bilo i dva para klizaljki. Bilo je i knjiga za naše čitanje – i to nekih koje sam baš želela – kao i priča za decu; kecelja, donjeg rublja, ukrasnih mašnica, igala, dugmadi i konca; jedan lepi fonograf, jedan muf i koverat u kome je bio zlatnik od deset dolara.
Mi smo plakali od sreće nad svakim komadom koji smo vadili iz kutije. Ponoć je već bila prošla i mi smo bili potpuno omamljeni i iscrpljeni od sreće. Ja sam skuvala čaj i narezala svež hleb, dok je Džejms skuvao nekoliko jaja. Privukli smo sto do vatre; kako smo samo uživali u toj večeri! A onda smo seli da popričamo o svom životu i kako Božja pomoć uvek stiže.
Trebalo je da vidite našu decu narednog jutra! Dečaci su povikali kad su ugledali svoje klizaljke; Rut je zgrabila svoju lutku i čvrsto je stezala bez reči, a onda je otišla u svoju sobu i pala na kolena pored kreveta. Kad se vratila, šapnula mi je: „Znala sam da će biti tu, mama, ali sam ipak želela da zahvalim Bogu, razumeš.“
„Ženo, dođi da vidiš; kakva razlika!“
Prišli smo prozoru i videli da su dečaci već napolju i iz sve snage se kližu na ledu.
Moj muž i ja pokušali smo da uzvratimo zahvalnost crkvi na istoku koja je poslala paket i od tada svakodnevno nastojimo da uzvratimo zahvalnošću Bogu.
Teška vremena su uvek ponovo dolazila, ali mi Mu i dalje verujemo, ne plašeći se ničega više nego sumnje u Njegovu zaštitničku brigu. I svaki put smo se uverili da„koji traže Gospoda, ne premiče im se nijednoga dobra“ (Psalam 34,10).
Ova priča je u potpunosti preneta iz časopisa Ova vremena od decembra 1971 – časopisa koji se spojio sa Znacima vremena u aprilu 1984. Nije nam poznato ko je to napisao.
