Na čikaškom aerodromu sedela sam čekajući da se otvori izlaz za moj let do Toronta. Izabrala sam mesto s koga sam mogla posmatrati ostale putnike – to obično skraćuje vreme čekanja i često je vrlo zabavno. Međutim, ovom prilikom sam primetila zgodnog mladog čoveka u ranim tridesetim kako razgovara preko mobilnog telefona, šetajući tamo-amo i uzbuđujući se sve više. Počela sam da se osećam neprijatno dok sam ga gledala i rekla sebi da se to mene ne tiče – i da više ne gledam u tom pravcu.
Ali moja briga za njega nije nestala – imala sam snažan osećaj da treba da uradim nešto da mu pomognem, ali šta? Dok je hodao tamo-amo, primetila sam da sve više pada u vatru i ponaša se kao očajnik – možda čak na ivici da baci svoj telefon. Slušala sam uzbuđeno dok je on mahao rukama, izražavajući tako svoju frustraciju i protest: „Zašto se tu pitaju samo baba i deda?“ i gušeći se, skoro vapeći, rekao je: „Ali on je i moj sin!“
I tako, koliko god se trudila, nisam mogla da se oslobodim svoje brige i saosećanja.
Nažalost, govor tela ovog očajnog mladog čoveka bio mi je i suviše dobro poznat – naš sin je takvu frustraciju i očajanje doživeo pre mnogo godina kad su mu oduzeti sinovi. I tako, koliko god se trudila, nisam mogla da se oslobodim svoje brige i saosećanja. Ponovo sam pokušala da sebe urazumim time kako se to mene ne tiče, ali je moj osećaj da treba da se umešam postajao neodoljiv. Odjednom sam videla sebe da, kao da me neko goni, žurim do mesta gde je mladi čovek zastao da napiše poruku.
„Zdravo, vidim da ste vrlo uznemireni”“, rekla sam. „Dopuštate li mi da vas zagrlim?” Njegov odgovor stigao je istog trenutka: „O, da, molim vas!”
Zagrlili smo se i on se privio uz mene. Jadni čovek bio je sav vruć i oznojan, i emocionalno potresen. Saslušala sam njegovu tužnu priču – bio mu je zabranjen pristup dragocenom petogodišnjem sinu. On to nije mogao da shvati. Majku svog sina poznavao je od osme godine i sada se činilo da se sve ruši u paramparčad. Slušala sam ga, ne pitajući ništa o pojedinostima njihove veze. On me je gledao očima punim suza i bola: „Ja sam dobar otac i jako volim svoga sina” Taj njegov bol me je potpuno preplavio. Plakali smo zajedno.
„Ja sam dobar otac i jako volim svoga sina.“
Upitala sam ga da li mogu da se molim za njega – je li to bio još jedan znak od mog nebeskog Oca? Mladi čovek se odmah složio s tim i rekao mi kako se zove. I tako sam se molila za Skota, njegovog dragog sina i situaciju u kojoj se našao, tražeći od Boga da mu pomogne da reši svoj problem i Skotu podari malo Božje ljubavi i sposobnosti da bude strpljiv i mudar u teškim trenucima koje je doživljavao.
On mi je rekao da je slušao audio-sni- mak crkvene službe toga jutra na putu za aerodrom i sada, kad mu je to bilo potrebno, ja sam ga pitala da li mu je potreban zagrljaj i molila se s njim. „Ne znam šta bih uradio da se niste umešali” rekao mi je.
Skot je pogledao na sat i rekao: „Sad stvarno moram požuriti da uhvatim avion, ali mnogo vam hvala što ste mi kao potpuni stranac prišli i ponudili zagrljaj” Opet smo se zagrlili kao majka i sin, oboje sa suzama u očima. Kad je žurno krenuo, osvrnuo se i upitao me:„Kako ste znali da mi je potreban zagrljaj?”“
„Imam sina koji je poput vas prošao kroz nešto slično” odgovorila sam. A u sebi sam rekla: Bog mi je to kazao! Moje majčinsko srce patilo je zbog njega i još uvek pati, ali ja se i dalje molim da se Bog pobrine za Skota i ponovo ga spoji s njegovim voljenim sinom.
I tako se često dešava da dobijemo priliku da kažemo neku ljubaznu reč, da nekog zagrlimo ili da govorimo o božjoj ljubavi.
I tako se često dešava da dobijemo priliku da kažemo neku ljubaznu reč, da nekog zagrlimo ili da govorimo o Božjoj ljubavi. Slušamo li mi te podstreke ili ih odbacujemo govoreći: „To se mene ne tiče?” Nikad ne znamo gde će nas Bog upotrebiti, slušajmo otvorenog srca Njegove reči. Probajte ovo, meni je stvarno drago da ja jesam.
Lin Medherst
