Naučnici u medijima i pisci knjiga obično tvrde da je život star milijardama godina. Mnogi hrišćani, s druge strane, drže se biblijskog prikaza istorije, dokazujući da je život nastao pre više hiljada, a ne milijardi godina. Oba shvatanja uključuju elemente vere, ali šta govore podaci? Najbolji pristup otkrivanju toga kada je nastao život na Zemlji jeste proučavanje živih i izumrlih organizama. Pet linija dokaza govore o kraćem postojanju života na Zemlji.
DOKAZ 1: DREVNI BIOMOLEKULI
Kad je dr Meri Švajcer, paleontolog s Univerziteta Severne Karoline, 2007. godine rastvorila minerale iz komada kosti dinosaurusa, prema evolucionističkom objašnjenju istorije života na Zemlji, nije trebalo da dobije ništa. Umesto toga ona je pronašla meko tkivo ‒ proteine koji su ličili na krvne sudove i ostale strukture.
Proteini, DNK i drugi veliki biološki molekuli razbijaju se vodom, kiseonikom, drugim hemikalijama i radijacijom. Zbog toga, barem teorijski, ako su kosti dinosaurusa stare više miliona godina, u njima ne bi trebalo da bude zaostalih proteina. Naravno, teorija nije isto što i posmatranje, tako da su proteini, zajedno s ostalim biološkim molekulima, sada otkriveni u mnogim fosilima.
Neki naučnici, uključujući doktorku Švajcer, kažu da su proteini možda sačuvani u prisustvu gvožđa ili kad su povezani s mineralnim delom kosti. Čini se da je razumnije uzeti dokaz onakav kakav jeste: te kosti mogu biti stare nekoliko hiljada godina ‒ a ne nekoliko miliona.
DOKAZ 2: MUTACIJE
Promene u molekulima DNK, koje se zovu mutacije, mogu biti izazvane hemijskim oštećenjem, virusnim infekcijama, radijacijom i greškama prilikom kopiranja DNK. DNK sadrži recepte za to kako, kada i gde da se stvaraju proteini u našem telu. Kao i kad se promene kulinarski recepti, tako i nasumično menjanje proteinskih recepata može dovesti do loših rezultata.
Srećom, informacije zapisane u našem DNK čudesno su otporne, tako da nas u većini slučajeva takve mutacije ne ubijaju ‒ barem ne odmah. Ali kad je neka mutacija stvarno loša, osoba kod koje se ona javila obično umire, tako da se ne prenosi na njegovu ili njenu decu. No, šta se dešava kod onih mutacija koje su samo malo negativne, ali vas ne ubijaju? One se nazivaju „skoro neutralne“ mutacije i ne mogu se iskoreniti prirodnom selekcijom. Umesto toga, takve „skoro neutralne“ promene akumuliraju se u našem DNK.
SREĆOM, INFORMACIJE ZAPISANE U NAŠEM DNK ČUDESNO SU OTPORNE.
Postoje različite procene o tome kojom brzinom se takve „skoro neutralne“ mutacije akumuliraju, ali opšte uzevši, na njih otpada 100 mutacija po osobi u jednoj generaciji. Mada je većina tih promena samo neznatno negativna, pri sadašnjoj brzini mutacija, vitalni proteini u našem telu na kraju će biti toliko oštećeni da nećemo moći da preživimo.
PA AKO VEĆ NE MOŽEMO DA POSTOJIMO VEČNO, KOLIKO DUGO ĆE TO BITI? POKAZAĆE VREME, ALI MILIONI GODINA SE ČINE PREVIŠE OPTIMISTIČNIMA.
Pa ako već ne možemo da postojimo večno, koliko dugo će to biti? Pokazaće vreme, ali milioni godina se čine previše optimističnima. Očigledno je depresivno da ljudska vrsta i drugi živi organizmi neće opstajati još mnogo hiljada godina. Čak i oni koji ne veruju u Boga treba da se nadaju novom dobu, kad će se ponovo stvoriti naš neiskvareni DNK ‒ nešto blisko biblijskom obećanju novog stvaranja sveta. U protivnom, čovečanstvu ostaje malo nade za daleku budućnost.
Vidljivi dokazi govore da naši genetski kodovi tokom vremena propadaju, što je potpuno suprotno prevladavajućem naučnom shvatanju da se u procesu evolucije naš DNK stalno poboljšavao u proteklim milijardama godina.
DOKAZ 3: NEMOGUĆA UKRŠTANJA
Baštovan koji je radio u oksfordskim Botaničkim baštama primetio je oko 1670. tri mladice koje ranije nije video. Pokazalo se da su ta nova stabla rezultat ukrštanja između američkog (zapadnog) platana (Platanus occidentalis) i istočnog platana (Platanus occidentalis) koji raste od Balkana do Irana.
Ove vrste obično rastu na razdaljini većoj od 5.000 kilometara. Smatra se da su se kontinenti s kojih potiču međusobno razdvojili pre više miliona godina. To je vremenski period koji darvinisti obično pominju kad objašnjavaju evoluciju čoveka, šimpanzi i majmuna Starog i Novog sveta od neke vrste primitivnog majmuna.
Zamisao da bi dva organizma, koja razdvajaju hiljade kilometara i desetine miliona godina, još uvek bila u stanju da se međusobno ukrštaju, čini se neverovatnom čak i iz biblijske perspektive, a krajnje neverovatnom iz darvinističke perspektive. Ima drugačijih objašnjenja koja su realnija.
Najočiglednije jeste ono da te dve vrste nisu bile razdvojene pre više desetina miliona godina, što znači da ili život na Zemlji nije milionima godina star, ili da je ono što je postalo poznato kao američki (zapadni) platan preneto u relativno bliskoj prošlosti sa Srednjeg istoka na severnoamerički kontinent. U svakom slučaju, nije reč o 50 miliona godina, a ovo nije jedini takav primer. Neočekivana ukrštanja nisu neka retkost u biologiji.
DOKAZ 4: MEĐUSOBNO ZAMENLJIVI DELOVI
Biološke ćelije vrve raznim mikroskopski sitnim „mašinama“ koje izvode sve funkcije neophodne za održavanje tih ćelija u životu. Da li te elegantne molekularne „mašine“ izgledaju kao da su evoluirale u razne vrste organizama tokom miliona ili milijardi godina?
Bilo bi iznenađujuće da otkrijemo kako se farovi s Forda Fokusa iz 2018. mogu zameniti onima na samo pet godina starijem modelu, a potpuno apsurdno pretpostaviti da se mogu zameniti farovima s Fordovog modela T. Pa ipak je međusobna zamenljivost delova molekularnih „mašina“ kod različitih vrsta uobičajena.
PREMA TEORIJI EVOLUCIJE, DANAŠNJI PSI I BAKTERIJE ODVOJILI SU SE OD SVOG ZAJEDNIČKOG PRETKA PRE MILIJARDU I VIŠE GODINA.
To objašnjava model kod koga je konstruktor koristio iste mikroskopske mašine, koje se nisu tokom vremena međusobno udaljile, da stvori različite vrste životinja. Ali pomislite samo: prema teoriji evolucije, današnji psi i bakterije odvojili su se od svog zajedničkog pretka pre milijardu i više godina. Obe vrste su doživele vanredne promene kako bi bile potpuno odvojene. Pa ipak, i današnji psi i bakterije još uvek su zadržali međusobno izmenljive molekularne delove. To je nešto neshvatljivo!
S druge strane, novija kreacija različitih organizama od strane istog tog Projektanta čini se potpuno shvatljivom. Obe pojave iziskuju čuda, ali održavanje izmenljivih delova tokom perioda od milijardu godina čini se vrlo dugačkim i kompleksnim čudom u poređenju s nedavnim stvaranjem sveta koje opisuje Biblija.
DOKAZ 5: UGLJENIK 14 (C-14)
Radiometrijsko datiranje je opšte prihvaćeno kao jedan od najjačih argumenata u korist shvatanja da je život na Zemlji star više miliona ili milijardi godina. Kad se meri starost bioloških organizama, najočigledniji metod je korišćenje ugljenika 14 (C-14) jer je ugljenik prisutan u svim živim bićima. Problem je što se C-14 raspada relativno brzo; oko polovine nestaje već za 5.700 godina, a polovina preostalog dela u narednih 5.700 godina, itd. A pošto živi organizmi pre svega sadrže vrlo malo ugljenika 14, do vremena kad je uzorak stariji od 100.000 godina, teorijski bi bilo premalo zaostalog C-14 da bi se on mogao izmeriti.
ŠTA S OVIM PODACIMA RADI DARVINISTA KOJI VERUJE DA JE ŽIVOT NA OVOJ PLANETI STAR MILIONE ILI MILIJARDE GODINA?
Pa ipak ispada da je C-14 otkriven i izmeren u uglju i drugim biološkim uzorcima za koje se smatra da su stari desetine miliona, pa čak i stotine miliona godina. Najrealnije objašnjenje jeste da je C-14 izmeren u uglju i drugim biološkim uzorcima nastao u proteklih 100.000 godina.
Šta s ovim podacima radi darvinista koji veruje da je život na ovoj planeti star milione ili milijarde godina? Obično je odgovor da je C-14 rezultat kontaminacije od novijih izvora ili da je nekako nastao u samim uzorcima. Ima odgovora koji bi se mogli dati na ove odgovore, ali oni postaju sve više tehničke prirode. Ako ništa drugo, ova situacija ilustruje zašto naučnici obično odbacuju radiometrijske testove, poput datiranja pomoću C-14, kad se ne slažu sa svojim prethodnim idejama o starosti živih organizama.
ZAKLJUČCI
Ovo ni u kom slučaju nije konačna lista svih postojećih naučnih dokaza koji su u skladu s biblijskim opisom nedavnog stvaranja sveta. Živa bića zaista ne predstavljaju direktan dokaz da je život na Zemlji milijardama godina star. Naprotiv, dosta današnjih dokaza najbolje se objašnjava pretpostavkom da je život star samo nekoliko hiljada godina.
Dokazi koji se tumače na osnovu Biblije traže jednak broj, ako ne i manje, pretpostavki i logičnih koraka nego tumačenja koja zahtevaju dugačak vremenski period darvinista. Opšte uzevši, što je manje logičnih koraka, to će objašnjenje biti prihvatljivije. Svako ko želi da zna šta je istina, moraće za sebe da utvrdi u šta veruje kad je reč o nastanku života. Radeći to, važno je biti otvoren za nove ideje i ispitati sve dokaze. Lepa, jasna objašnjenja koja obuhvataju sve podatke ‒ trenutno ne postoje; vera je uvek potrebna. Ali za nekoga koga privlači hrišćanska vera, utešno je videti da objektivno ispitivanje otkriva kako se podaci koje možemo prikupiti iz proučavanja živih organizama uklapaju u biblijski opis istorije sveta.
Dr Tim Stendiš (Dr Tim Standish, https://www.grisda.org/tim-standish)
