Linija na aparatu koja ja pokazivala moždanu aktivnost Freda Mejsija bila je potpuno ravna. Krvni ugrušak u njegovom mozgu doveo je do masivnog moždanog udara, zbog čega je 21 dan proveo na aparatima za održavanje u životu. Dežurni lekari nisu imali dobre vesti. Saopštili su Fredovoj porodici da, s medicinske tačke gledišta, ništa više ne može da se učini. Podsetili su ih da će njegovo održavanje u životu koštati 1.000 dolara dnevno i zatražili da neko potpiše dokumenta kojim bi ovlastio bolnicu da isključi aparate – da „izvuče utikač”.
Odluka da se isključe aparati za održavanje u životu kad je reč o nekom članu porodice već je dovoljno traumatična, ali kad taj član porodice ima 17 godina, onda je potpuno nepodnošljiva. Fred Mejsi, učenik završne godine srednje škole, onesvestio se nakon kraćeg trčanja. Pošto su svi pokušaji da mu se povrati svest ostali bezuspešni, mladića su hitno prebacili u bolnicu, gde je pao u komu. I sada su lekari saopštavali njegovim roditeljima da treba da prave planove za sahranu. Izgledalo je da više nema nade.
„Naša porodica veruje u Boga koji čini nemoguće”
Ali Fredovi roditelji su bili ljudi molitve. „Naša porodica veruje u Boga koji čini nemoguće”, izjavio je Fredov otac. Osim porodice, cela Fredova škola i mnogi ljudi širom zemlje molili su se Bogu „koji čini nemoguće” da učini čudo za njega.
Na dan kad je trebalo da se aparati isključe, medicinsko osoblje je počelo da uklanja cevčice koje su održavale Freda u životu. Kad je i poslednja cevčica trebalo da se ukloni, Fredov otac se iznenada progurao između lekara i zgrabio svog moždano mrtvog sina za ramena. „Fred!” – povikao je. „Zar ćeš dopustiti da naš Bog izgubi? Ne idi!”
U tom trenutku, Fred je počeo samostalno da diše. Nakon tog dramatičnog iskustva, jedna Fredova ruka je ostala delimično paralizovana, i sposobnost govora mu se nije u potpunosti vratila, ali nije bilo nikakve sumnje da je taj mladić, koji se nalazio na samoj ivici smrti, postao pravo čudo koje hoda i govori. Fredova porodica je verovala u čuda!
I nisu usamljeni u tom verovanju.
Prema jednom istraživanju, sprovedenom pre nekoliko godina, 8 od 10 Amerikanaca veruje da Bog čini čuda, a više od polovine njih veruje da su i sami doživeli ili prisustvovali nekom od njih.
Da li se čuda i danas dešavaju? Da! Ali…
Čak i oni koji veruju u čuda zato što su ih lično doživeli, svesni su da Bog ne interveniše uvek. Razlog što čudesna izlečenja, dramatična oslobođenja od zavisnosti, i drugi natprirodni događaji privlače toliku pažnju upravo je taj što su oni prilično retki. Kao i mnogi drugi, i ja sam doživeo čudesne odgovore na molitvu. Ali, poput većine nas, doživeo sam i drugu stranu priče.
Punih pet godina sam molio Boga da moju taštu izleči od raka. Znao sam da Bog ne uslišava svaku molitvu za izlečenje, ali sam Ga preklinjao da u njenom slučaju napravi izuzetak. I bio sam potpuno šokiran kad je umrla. Uprkos mojoj rečitosti i srčanosti, odgovor je bio „ne”.
Istina je da na svaku priču o čudesnom odgovoru na molitve, dolazi verovatno 10 ili 20 – ili 100 onih u kojima se čudo ne dogodi. Šta to znači? Da li postoji neki poseban način na koji treba da se molimo da bismo privukli Božju pažnju i dobili Njegov blagoslov? Da li je stvar u tome da treba dovoljno snažno da verujemo? Ili dovoljno dugo da se molimo? Šta bi zapravo trebalo da očekujemo kad se molimo za čudo?
Virus greha
Isus je bio čudotvorac. On je lečio slepilo, gubu, paralizu, opsednutost demonima, oduzetost i onu konačnu bolest – smrt. I pored toga što „sila Gospodnja iscjeljivaše ih” (Luka 5,17), bolest koju je Isus najviše želeo da savlada bila je daleko pogubnija od svih – a to je greh. Sve druge bolesti samo su simptom tog poremećaja, koji leži u samom njihovom korenu.
Greh, koji je pobuna protiv Božjeg zakona, Njegovog karaktera, ljubavi i vladavine, ima za posledicu smrt svih koji su zaraženi – „jer svi sagriješiše” (Rimljanima 3,23). Isus je ušao u naš svet kao protivotrov za smrtonosni virus greha koji je zatrovao DNK čitavog ljudskog roda. Lečenje nepokretnih udova, potamnelih očiju i tkiva zahvaćenog gubom bilo je samo prototip pravog isceljenja koje je On došao da donese. To su bile simboličke predstave celovitosti uma, tela i duha koju bi Isus želeo da svi poseduju. Isus je pružao te privremene blagoslove da bi podstakao veru u Njegovo trajno rešenje za ono što je donelo nesreću celom ljudskom rodu.
Isusova čuda isceljenja bila su privremena. Isus je znao da su svi oni koje je doticao još uvek podložni smrtnoj kazni greha (Rimljanima 6,23).
Tako je. Isusova čuda isceljenja bila su privremena. Isus je znao da su svi oni koje je doticao još uvek podložni smrtnoj kazni greha (Rimljanima 6,23). Ovaj smrtni život kakav mi poznajemo na planeti Zemlji obeležen je ciklusom rađanja, sazrevanja i smrti. Čak i ako se smrt privremeno odloži uz pomoć savremene medicine ili čudesne božanske intervencije, virus greha, naposletku, svima naplati svoj ceh. Zato niko od ljudi koje je Isus izlečio u biblijska vremena danas ne hoda ovim svetom.
Čudo blagodati
Međutim, dobra vest je da, i pored toga što ne dožive svi neko privremeno čudo kao što je ono koje smo opisali na početku, ipak, svaki muškarac, žena, dečak i devojčica imaju priliku da dožive još veće čudo – čudo Božje blagodati, koje leči greh i pruža večni život.
„Šta je lakše”, pitao je Isus sumnjičave verske vođe svog vremena, „reći: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i hodi?” (Matej 9,5). Ako ne pazimo, mogli bismo, u želji da se što pre rešimo bola, reći: „Svako može da govori o grehu i svim tim duhovnim stvarima, ali potrebno je mnogo sile da bi se učinilo da neko prohoda!”
Međutim, Isus je Stvoritelj svega što postoji (Jovan 1,3.4; Psalmi 33,9; Kološanima 1,16). Darodavcu života nije bilo teško da kaže: „Ustani i hodaj”. Onaj koji je rečju prizvao svetove u postojanje, sigurno je mogao rečju da izazove pulsiranje životne snage u oduzetim udovima. Drugim rečima, sila za fizičko izlečenje bila je slabija i manje značajna od sile koja Mu je bila potrebna da bi izgovorio: „Opraštaju ti se gresi.” Zašto? Zato što Mu je za privremeno čudo izlečenja bila potrebna samo reč – ali trajno čudo blagodati za oproštenje ljudskih greha koštalo Ga je života. Njegova krv morala je biti prolivena da bi ljudi mogli da se spase.
Vraćanje svesti mladiću koji je u komi? To je ništa! Povlačenje raka, pa čak i potpuno izlečenje? To jeste povod za radost – ali još uvek je samo privremeni blagoslov. Smrt Božjeg Sina da bi se osiguralo oproštenje greha, konačni poraz smrti i dar večnog života za svakoga koji veruje? E, to je nešto neprocenjivo! To je najveće i najneshvatljivije od svih čuda – to što je bezgrešni Hristos „nas radi” učinjen „grijehom, da mi budemo pravda Božija u Njemu” (2. Korinćanima 5,21).
Šta da očekujemo kad se molimo
Da li to znači da ne bi trebalo da tražimo izlečenje od artritisa ili raka? Ne, to ne znači to. Boga pogađa bol koji mi trpimo u ovom životu. On je saosećajni Bog i svakodnevno nam pruža čudo života, zdravlja i isceljenja. Bog nas poziva da se molimo za ozdravljenje kad smo bolesni (Jakov 5,14–16). On nas podstiče da slobodno stupimo pred Njegov presto blagodati da bismo primili pomoć i milost u vreme potrebe (videti Jevrejima 4,16).
U nastavku navodimo pet osobina Božje ličnosti na koje možemo računati kad se molimo za čudo – bilo za čudo blagodati ili za čudo izlečenja:
Bog koji čuje. „Oči Gospodnje gledaju na pravednike, i uši Njegove na molitvu njihovu” (1. Petrova 3,12). Bog nije ravnodušan prema vapajima svoje dece. Njegove uši su otvorene i mi smo predmet Njegove najveće pažnje.
Bog koji razume. „Jer nemamo poglavara svešteničkoga [Isusa] koji ne može postradati s našijem slabostima.” „On je u dane svojega zemaljskog života sa velikom vikom i suzama prinosio moljenja i molitve Onome koji Ga može spasiti od smrti” (Jevrejima 4,15; 5,7). Isus zna šta znači biti ljudsko biće i patiti. Možete biti sigurni da vaše molitve dopiru do ušiju Nekoga ko razume i beskrajno saoseća.
Bog koji ostaje s nama bez obzira na sve. „On reče: Neću te ostaviti, niti ću od tebe otstupiti” (Jevrejima 13,5). U radosti i u tuzi, Isus je s nama. Mi nikad nismo sami.
Bog koji može zlo da preokrene u dobro. „Znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro” (Rimljanima 8,28). Nije sve što se dešava u životu dobro. Ali kad se loše stvari dese, Bog, u svojoj milosti, može da stvori lepotu iz pepela i mir usred oluje.
Bog koji prašta i – da – leči, ako ne odmah, onda u večnosti. „Boluje li ko među vama, neka dozove starješine crkvene, te neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se” (Jakov 5,14.15). Bog i danas može da leči i On to čini. Možemo da Mu tražimo bilo šta, ali Njegovo najdublje interesovanje seže dalje od ovog privremenog, kratkotrajnog življenja – do stvarnog života koji tek treba da dođe. Kada će – a ne ako će – do fizičkog izlečenja doći prepušteno je Njegovoj slobodi odlučivanja.
Za razliku od Freda Mejsija, fizičko izlečenje moje tašte bilo je odloženo. Budući da je verom prihvatila Isusov lek za bolest greha, ona je trajno izlečena od onoga što je moglo zauvek da je odvoji od Životodavca. Ona danas spava, ali zahvaljujući čudu blagodati, jednog dana će biti među bezbrojnim milionima onih koji će raskinuti okove smrti i biti podignuti u večni život!
„Evo vam kazujem tajnu: Jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti [isceliti]. Ujedanput, u trenuću oka u posljednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti” (1. Korinćanima 15,51.52).
„Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovijeh, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče mi Onaj što sjeđaše na prijestolu: Evo sve novo tvorim!” (Otkrivenje 21,4.5).
Kakvo isceljenje! Kakvo čudo! Kakva nada! Kakav Spasitelj!
Rendi Maksvel
