„Bog je strpljivo čekao da se oni pokaju dokle god se gradilo plovilo u kome se nekolicina, to jest, osam duša spaslo kroz vodu” (1. Petrova 3,20; NSP*).
Sa crkvom i Bogom kome služimo prvi put sam se upoznala u nežnom uzrastu od šest ili sedam godina. Ne zato što su moji roditelji bili verni članovi crkve, kao što je obično slučaj sa decom koja otkriju religiju u tom uzrastu. Moji roditelji, zapravo, nisu znali mnogo o crkvi. Nisu znali ništa o osnovnim učenjima ove crkve, koje sam ja upoznala prekoputa naše kuće, niti su bili upućeni u to šta njeni vernici ispovedaju i praktikuju. Bila je to Hrišćanska adventistička crkva, a moji roditelji, osim što su bili svesni činjenice da se ti ljudi sastaju subotom, znali su još samo to da se, kao verska grupa, na više načina razlikuju od ostalih denominacija.
Moja majka je bila potomak mnogih generacija tradicionalnih katolika, koji su odlazili u crkvu svake nedelje, ne znajući uopšte zašto to čine. Otac mi je bio ateista koji se borio na strani Fidela Kastra u planinama Sijera Maestra, verujući da će Kastrova politička filozofija spasiti ovaj svet.
Bilo je to na Kubi 1967. godine kad sam ja našla svoju crkvu. Neprijatno buđenje iz Kastrovog romantizovanog sna o nekom boljem režimu tada je već uzimalo svoj danak na svima nama. Ljudi su gladovali. Naša domovina je patila od nedostatka hrane, goriva i drugih životnih potrepština. Privatna vozila su nestala sa ulica, a ljudi su se za prevoz oslanjali na konje, mule i pretrpane autobuse. Glad i isključenja struje bili su svakodnevna pojava u našem životu.
Moj otac, koji je do tad već bio smatran disidentom i političkim neprijateljem revolucije jer se odrekao Kastrove ideologije, ostao je bez posla. Izgubio je svoj položaj u vlasti i za kaznu je poslat u jedan od mnogih poljoprivrednih radnih logora koje je Kastro osnovao. Narednih nekoliko godina nismo ga često viđale. Moja majka, sestra i ja ostale smo same kod kuće i snalazile se kako smo znale i umele da bismo preživele.
Još uvek se sećam kako smo sestra i ja pretraživale napukline u zidovima i podu našeg skromnog doma ne bismo li našle neki novčić. I kakva je to radost bila kad bismo, zahvaljujući sudbini – ili proviđenju – uspele da nađemo nekoliko penija zaostalih iz boljih vremena, tako da smo mogle da kupimo veknu hleba ili konzervu mleka.
Tokom kišne sezone, kiša je danima lila bez prestanka. Izgradnja ulica, rupe na putevima i ozbiljne popravke ostajale su mesecima nedovršene. Bez odgovarajućih ograda, te rupe, pune prljave vode, postajale su javna opasnost. Vetar je nanosio još više prljavštine u već blatnjavu vodu, koja je uskoro postajala duboka i dovoljno tamna da bi neko radoznalo dete ili starija osoba lako mogli da upadnu u nju tokom zamračenja. Izlazak iz kuće posle zalaska Sunca postajao je opasna avantura.
Njihova vera nije se mogla zaustaviti.
I upravo tad, u najmračnijem trenuku mog detinjstva u socijalističkoj Kubi, čula sam pesme nade koje su dopirale iz crkve prekoputa, i moj mladi život je usmeren ka Svetlosti. Kastro je dugo zabranjivao slavljenje Božića na Ostrvu. Pobrinuo se da crkve budu zatvorene, a sveštenici i vernici ućutkani. Sve crkvene aktivnosti koje su se odvijale na Kubi u to vreme bile su nadzirane, pa su se mnogi ustručavali da odlaze u crkvu. Srećom, to progonstvo nije sprečilo verne članove adventističke crkve da redovno obožavaju svog Spasitelja i Gospoda.
Njihova vera nije se mogla zaustaviti. Njihovi glasovi nisu se dali ućutkati, i tako se svake srede i svakog petka uveče dešavalo isto. Ti ljudi bi po mrklom mraku dolazili do svoje male crkve prekoputa moje kuće i održavali molitvene sastanke pod svetlošću sveća.
Ja sam se plašila mraka. Plašila sam se noći. Oglašavanje stajskih sova i drugih noćnih ptica izazivalo mi je jezu i unosilo nespokojstvo u moje srce. Živela sam u strahu. Bila sam devojčica koja se borila sa glađu i usamljenošću, i nije imala oca da se za nju pobrine. Ali pesme adventističkih hrišćana u tim mračnim noćima imale su čudesnu moć da smire čak i tako uplašeno dete kao što sam bila ja.
Živela sam u strahu.
Te pesme pune vere i nade dopirale su s neobjašnjivom silom preko zamračene ulice do našeg neuglednog doma. Ta poruka nade usađivala se u mene snagom njihovih reči. Sećam se kako sam trčala do jedinog prozora koji smo imali u kući kad god bih čula te ljude da pevaju, a onda sam ostajala priljubljena uz staklo dok su reči njihovih pesama hranile moj duh.
Jedna himna je ostavila posebno snažan utisak na mene. Kao da je imala moć da me prenese u drugo vreme i na drugo mesto, u bolji dom i bolju budućnost. „Ovaj svet nije moj dom”, odzvanjale su reči…
„Ovaj svet nije moj dom”
Ovaj svet nije moje odmorište […]
Mnogi bi moj napredak da zaustave,
Brane mi da bdim i molim se;
Ne usuđujem se da slušam njihove povike,
Jer žudim za slavnim domom na visini
Hajde, pođi sa mnom,
Da tražimo tu zemlju slobode;
O, ne oklevaj! Kaži mi zašto
Ne tražiš svoj dom na visini.
Da li je to istina? Da li je sve zaista tako kao što ovi ljudi govore? Da li postoji neki drugi svet, neko bolje mesto za život?
Još uvek mi nije bilo sasvim jasno o čemu je tu zapravo reč, i zašto su me te pesme toliko opčinile, ali jedno sam znala – one su me uverile da imam više nego što sam mislila. Imala sam nebeskog Oca koji me voli i koji se stara o meni. Imala sam budućnost!
Bilo je nečeg dubokog, moćnog i tajanstvenog u tim noćima mog detinjstva, dok sam slušala kako verni adventisti pevaju svoje himne. Bog je, bez njihovog znanja, izabrao da me na taj način privuče k sebi već u tom ranom uzrastu.
U vreme krajnjeg siromaštva, usred mraka neizvesne budućnosti, mala crkva s druge strane ulice postala je Nojeva barka mog detinjstva. Ona je bila mesto spasenja i nade, mesto gde svi moji strahovi popuštaju. I još uvek je to.
mala crkva s druge strane ulice postala je Nojeva barka mog detinjstva.
Mnogo godina je prošlo od vremena mog detinjstva, a ja još uvek volim svoju crkvu i sve što ona zastupa. Više nego ikad, imam potrebu da pobegnem u sigurnost svoje Nojeve barke, crkve, i njene poruke o spasenju preko Isusa Hrista. „Jer on me sklanja pod senicu svoju u dan nevolje, skriva me u skrovištu svog šatora, na stenu me podiže” (Psalmi 27,5; NSP).
Dok neizvesnost i događaji koji se odvijaju danas u svetu pojačavaju naše strahove, dok zdravstvena kriza usled širenja KOVID-19 postaje sve ozbiljnija, sa velikim brojem mrtvih širom sveta, kako je dragocena postala naša crkvena porodica, i kako je dragocena poruka o spasenju u Isusu!
Nojeva barka je spasila osmoro ljudi od velikog potopa, a crkva je Hristovo sredstvo kojim se mi izbavljamo iz pobesnelih voda našeg vremena. Ohrabrimo se. Neka nas Gospod i dragocena poruka nade koju Njegova crkva zastupa sačuvaju u ova neizvesna vremena. Divlji vetrovi i zastrašujući talasi kao da nam poručuju: „Nema pomoći na vidiku!” Ali čak ni u svojim najjačim naletima, oluja koja napolju besni ne može nam oduzeti mir koji uživamo u Božjoj prisutnosti.
I ova oluja će proći.
I ova oluja će proći, a mi, u međuvremenu, treba da ostanemo usredsređeni na konačnu sudbinu koju je Bog namenio svima koji veruju. Zato „neka se ne uznemirava vaše srce. Verujte u Boga i verujte u mene. U domu moga Oca ima mnogo stanova. Inače, zar bih vam rekao: ’Idem da vam pripremim mesto’? A kad odem i pripremim vam mesto, vratiću se i povesti vas sa sobom, da i vi budete gde sam ja” (Jovan 14,1–3;, NSP).
Olga Vladivia
* Biblijski tekstovi u ovom članku preuzeti su iz Svetog Pisma, Novi srpski prevod, IKONOS 2019.
