U potrazi za zadovoljstvom čini se da ničeg nikad nema dovoljno. Ali postoji odgovor na to.
U januaru 2018. francuski kupci u jednoj prodavnici sukobili su se oko jednog popularnog prehrambenog artikla…
Sukob? U redu, možda nisam dovoljno jako opisao šta se u stvari desilo; oni su se tukli pesnicama! Ne, ne izmišljam to. Kim Vilšer, u članku za list Gardijan (The Guardian) ovako je opisala tu scenu:
„Francuska to do sada nije videla: supermarket pun uzbuđenih kupaca koji se tuku pesnicama, čupaju za kose i guraju starije u stranu.“
Odluka trgovinskog lanca Intermarše da ponudi veliki popust na Nutelu – omiljeni čokoladni namaz u Francuskoj – doveo je skoro do nereda u prodavnicama širom zemlje.
Policija je stalno pozivana zbog tuča koje su izbijale među gomilama kupaca koji su grabili tegle od 950 grama Nutele, snižene sa 4,50 evra na 1,41 evra, znači popust od 70%.
U jednoj prodavnici zaposlenik je dobio pesnicom po oku dok je pokušavao da razdvoji pomahnitale kupce. U drugoj su kupci ispraznili police za 15 minuta.
„Oni su kao životinje“, rekao je jedan kupac. „Jednu ženu su vukli za kosu. Jedna starija gospođa se zaštitila kutijom preko glave. Druga je imala krvavu ruku“.
Šta je to moglo izazvati inače normalne kupce da užagre očima i postanu nasilni – zbog čokoladnog namaza? Jednostavno rečeno: to je nešto u čemu oni uživaju. Postoji prevlađujući pogled na svet koga pokreće mantra: ako u tom uživaš, radi to koliko god hoćeš, kako god i kad god možeš – bez obzira na to kako će se to odraziti na druge ljude.
Apostol Jovan pozivao je svoje čitaoce na nešto uzvišenije: „Ne ljubite sveta ni što je na svetu. Ako ko ljubi svet, nema ljubavi očine u njemu. Jer sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od oca, nego je od ovoga sveta. I svet prolazi i želja njegova; a koji tvori volju Božiju ostaje doveka“ (1. Jovanova 2,15-17).
JE LI ZADOVOLJSTVO NEŠTO LOŠE?
Bog se često prikazuje kao tiranin koji od ljudi traži da stalno kažnjavaju svoje telo, iskorenjujući i najmanju mrvicu telesnog zadovoljstva. Ali i po Bibliji i po logici to jednostavno nije tačno. Na kraju krajeva, zar nije baš On stvorio naše čulo ukusa i ostala čula? Bog sigurno ne želi da budemo stoički, hladni i bezosećajni roboti koji kroz život idu bez ikakvog zadovoljstva. Ali Bog takođe ne želi da mi od uživanja i zadovoljstva napravimo svog boga.
Pa kako onda da uspostavimo ravnotežu između služenja Bogu, koji je prvi i jedini (2. Mojsijeva 20,3-5), i uživanja u stvarima koje je On stvorio kako bi u naš život uneo zadovoljstvo i slast? Možda ćete se iznenaditi kad saznate da se apostol Pavle još davno bavio ovim pitanjem – i to u sopstvenom životu. Mislim da se, kad je reč o ljudskoj prirodi, neke stvari nikad ne menjaju.
U svojoj poslanici Filibljanima Pavle objašnjava da je bio fokusiran na pogrešne stvari – na spoljašnost, na svoja dostignuća, iskustva itd. On je te svoje preokupacije postavio nasuprot onome što je postalo njegov pravi fokus: Hristu i sve dubljoj povezanosti s Njim. Pavle je shvatao da je ljudima lako da svoj život usmere ka uživanju u stvarima i da im to postane najvažnije. Pavle je shvatao da smo mi skloni obožavanju i pravljenju malih bogova od naših prijatnih iskustava.
Evo još nečega što je Pavle rekao: „Jer mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, neprijatelji krsta Hristova; kojima je svršetak pogibao, kojima je Bog trbuh; i slava u sramu njihovu, koji zemaljski misle” (Filibljanima 3,18.19).
Jeste li ikad sreli nekog poput njih, nekog ko živi za svoj naredni doživljaj, putovanje, hranu, odmor, skupu igračku, vezu ili neko drugo uzbuđenje? I opet, ništa nužno nije loše u samim tim stvarima, ali je ljudima lako da počnu da ih obožavaju. Ovaj princip se ogleda u novijoj poplavi TV kanala i časopisa o takvim stvarima kao što su ribolov, hrana ili odmori.
Problem s obuzdavanjem naših apetita u tome je što se nikad ne osećamo potpuno sitima.
Problem s obuzdavanjem naših apetita u tome je što se nikad ne osećamo potpuno sitima. Bez obzira na to koliko jeli i koliko smo siti, za nekoliko sati ponovo smo gladni. Pa kako onda da svoje apetite stavimo pod kontrolu kako ne bismo živeli radi kupovanja, putovanja, jedenja ili bilo kog drugog zemaljskog uživanja koje preti da nas zarobi? Upravo ovde je važno dublje razumevanje onoga što je stvarno potrebno da bismo opstali.
Isus je naglavačke okrenuo celokupno ljudsko shvatanje o tome za šta treba da živimo. Evo kako je on sažeo svoju poruku svetu punom sebičnih, sitnih tragača za uživanjem:„Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili, čim ćemo se odenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu, a zna i otac vaš nebeski da vama treba treba sve ovo. Nego ištite najprije carstva Božijega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati“ (Matej 6,31-33).
ZADOVOLJSTVO KOJE NE MOŽETE IZMERITI
S druge strane, mnogim hrišćanima je teško da uživaju u ovozemaljskim stvarima. Solomun je tu bio vrlo jasan: Bog želi da uživamo u svom životu, svojim vezama i stvarima koje imamo. Evo šta on kaže: „Eto, to videh da je dobro i lepo čoveku da jede i pije i uživa dobro od svega truda svojega kojim se trudi pod nebom za života svojega, koji mu Bog da, jer mu je to deo. I kad kome Bog da bogatstvo i blago, i da mu da uživa i uzima svoj deo i da se veseli s truda svojega, to je dar Božji” (Knjiga propovednikova 5,18.19).
Ali ako pročitate prva dva stiha sledećeg poglavlja, videćete da nam Solomun daje drugo gledanje na zadovoljstva u životu. On kaže: „Ima zlo koje videh pod suncem i često je među ljudima: nekome Bog da bogatstvo i blago i slavu, te duša njegova ima sve što god želi, ali mu ne da Bog da to uživa, nego uživa drugi. To je taština i ljuto zlo“ (Knjiga propovednikova 6,1.2).
Solomun jasno kaže da Bog želi da mi kao Njegovi sledbenici uživamo u ovozemaljskim stvarima, ali da ne treba da od svoje potrage za zadovoljstvima napravimo najveći cilj. Umesto toga, treba da uživamo u životu u kontekstu i kao posledici sve dublje veze s Njim.
Rečnik Merijam-Vebster definiše pojam anhedonia kao „psihološko stanje koje se odlikuje nesposobnošću da se doživi zadovoljstvo u uobičajenim prijatnim radnjama“. U Knjizi propovednikovoj 6,1.2, što smo upravo pročitali, Solomun nesposobnost da se doživi zadovoljstvo naziva zlom. On ide dalje i okrivljuje Boga za ovo, mada to realno nije Božja krivica. To je još jedno ispoljavanje naše zle, sebične slobodne volje koja diže svoju ružnu glavu. Solomun govori poznajući iz prve ruku strašne posledice života koji se živi samo radi zadovoljstava.
Nesposobnost uživanja u stvarima koje nam je Bog dao jeste logična i direktna posledica kod ljudi koji žive isključivo radi uzbuđenja. Današnjim rečnikom mi bismo ih nazvali zavisnicima od adrenalina.
Solomun govori poznajuci iz prve ruku strašne posledice. Života koji se živi samo radi zadovoljstava.
Nažalost, anhedonia je stvaran problem. Sve se više sreće u razvijenom svetu i razlog je procvata filmskih i TV kanala, zabave, video-igara, tematskih parkova i zabavnih parkova. Takođe ste sigurno primetili da sve vrste zabave postaju sve glasnije, brže, nasilnije, šokantnije, seksualnije – ukratko, svega je više! To je zato što su ljudi u fokus stavili svoju potragu za zadovoljstvima, što im toga nikad nije dosta, i što im je potrebno sve više da bi bili zadovoljni.
To nije novi problem – još se Solomun njime bavio. Pročitajte njegovu Knjigu propovednikovu (ima samo 12 poglavlja), pa ćete brzo uočiti njegov gnev, frustraciju i cinizam. Postoje čitave škole filozofije i načina življenja koje se odnose na potragu za zadovoljstvima. Uzmite na primer hedonizam. Vikipedija to opisuje kao„školu mišljenja koja zagovara da potraga za zadovoljstvima i materijalnim stvarima predstavlja primarni ili najvažniji cilj ljudskog života“.
Pastor i pisac Džon Pajper piše u svom hrišćanskom klasiku Želja za Bogom (Desiring God) da je „glavni cilj svakog čoveka da slavi Boga tako što će uživati u Njemu zauvek“. Ovo je u skladu s onim što su zastupali Solomun, apostol Pavle i Isus: kako bismo bili ispunjeni, srećni i zdravi, najbolje što možemo učiniti jeste da uživamo u Bogu i jednostavno budemo zadovoljni onim stvarima koje nam je On dao.
U svojoj poučnoj knjizi Uzbuđen do smrti! (Thrilled to Death!) psiholog Arčibald Hart ponavlja Solomunov savet. Doktor Hart piše da na kraju preterana upotreba adrenalina u našem telu dovodi do depresije, i da najbolji način borbe protiv toga jeste da budemo zadovoljni onim što imamo, da budemo zahvalni Bogu, da ponekad odvojimo vreme za isključivanje od svega i jednostavno cenimo svet oko sebe.
Solomun je oštroumno primetio da naši dani „prolaze kao sen” (Knjiga propovednikova 6,12). Ne znam za vas, ali ja želim da svoje malobrojne dane na Zemlji proživim u potpunosti, uživajući u Bogu i svim stvarima koje mi je On dao. Nadam se da je tako i kod vas.
Omar Miranda je zdravstveni stručnjak, ponosni roditelj i redovni pisac priloga za Znake vremena. S porodicom živi u Džordžiji, SAD.
