Ja mnogo volim da putujem. Volim da doživim različite kulture, hranu, mesta i lica. Volim nova iskustva, nepoznate ulice i zanimljive jezike. Volim žurbu oko stizanja na vozove, trku oko hvatanja aviona i putovanje do novih mesta punih boja i različitosti. Čak volim i da se pakujem i raspakujem, volim višesatne letove avionom, hranu u avionima i beskrajne sate u tranzitnim salonima, provedene u igranju karata ili traženju kafića gde bih mogla napuniti telefon i koristiti besplatan internet.
Ali daleko najomiljeniji deo mojih putovanja jeste povratak kući i prolazak kroz aerodromske ulaze za međunarodne dolaske – poznati australijski akcenti koji mi ispunjavaju uši i prepoznatljive slike, mirisi i zvukovi. A zatim, kad prođem kroz izlazni gejt, suočavam se sa nizom lica punih iščekivanja, željnih da prvi ugledaju voljenu osobu koju možda nisu dugo videli. Tu je poplava raznobojnog cveća, ručno napravljenih znakova i balona kojima se žustro maše u iščekivanju.
TU SU SUZE I ZAGRLJAJI KAD RAZDALJINA KOJA JE ODVAJALA VOLJENU OSOBU VIŠE NE PREDSTAVLJA PREPREKU.
Tu su suze i zagrljaji kad razdaljina koja je odvajala voljenu osobu više ne predstavlja prepreku. Sve to greje srce – vidite najbolje od ljudi, i ja se uvek nadimam od sreće dok napuštam aerodrom.
Ima nečeg vrlo utešnog u poznatim stvarima. One su nešto što nas smiruje; okruženje koje donosi mir, spokoj i osećaj doma. One su mesto gde se osećamo sigurnima. Engleska reč za poznato (familiar) potiče od latinskog korena familia, i označava porodicu ili domaćinstvo. To je reč koja podrazumeva življenje u okruženju onih koje volimo. Međutim, to nije slučaj kod mnogih porodica. Međunarodni dolasci na aerodromu možda pružaju lepu sliku ljudi punih ljubavi, ali za mnoge pomisao na porodicu i dom izaziva sasvim drugačija osećanja. I u najboljim i u najgorim okolnostima, naši domovi i porodice teško da ikad ispunjavaju sva naša nadanja i očekivanja. Povratak kući često može biti bolan, emocionalan i činiti nas još usamljenijima.
NEMA BEZBEDNOG MESTA
Roditelji koji previše rade, koji se previše umaraju i koji su loše plaćeni čine krajnje napore da pronađu vreme i snagu da se stvarno zaustave i budu tu za svoju decu. Svakodnevni stresovi savremenog života sve više pritiskaju porodice. I pored sve jače svesti o tome, stope porodičnog nasilja i disfunkcionalnosti i dalje se ne smanjuju.
Prema podacima Fondacije za mir u porodici „preko milion australijske dece raste u uslovima porodičnog nasilja, dok su mnoga redovno izložena velikim sukobima u porodici, što između ostalog vodi ka simptomima depresije kod dece i adolescenata.“
U Australiji je porodično nasilje prosto jedna savremena epidemija koja razara porodice. Podaci Australijskog biroa za statistiku otkrivaju da su jedna od šest australijskih žena i jedan od šesnaest muškaraca još od svoje petnaeste godine doživljavali fizičko ili seksualno nasilje od strane partnera. Na Novom Zelandu je još gora situacija, pošto jedna od tri žene pretrpi porodično nasilje u nekom trenutku svog života kao odrasle osobe.
POVRATAK KUĆI čESTO MOžE BITI BOLAN, EMOCIONALAN I čINITI NAS JOŠ USAMLJENIJIMA.
Služba za pomoć zlostavljanim ženama kaže da u proseku svakih 6,5 minuta dobijaju telefonski poziv u vezi sa porodičnim nasiljem, najčešće od policije. Za previše ljudi porodični život nije sigurna luka kakva je prvobitno zamišljena.
Mi često mislimo da bi se stvari popravile u našem braku i da bi nam se deca bolje ponašala, kao i da bismo postigli izvestan mir i harmoniju u porodici, kad bismo samo malo bolje zarađivali. Teško je izbeći probleme sa kojima se suočavaju savremene porodice – videti kako se sve raspada, a biti nemoćan da se bilo šta učini.
NA POČETKU
U Bibliji čitamo kako su međusobni odnosi bili narušeni još od samih početaka života na Zemlji. Ako bismo listali njene stranice u potrazi za slikom neke idealne porodice, teško da bismo našli neki takav primer jer Biblija beleži stvarnu priču o propalom svetu, gde savršena porodica jednostavno ne postoji.
U opisu stvaranja sveta u 1. i 2. poglavlju Prve knjige Mojsijeve kaže se da je Bog stvorio čoveka i ženu kao odraz samog sebe. I pored toga, ta prva porodica bila je ugrožena već na početku priče – zapravo već u sledećem poglavlju, u 1. Mojsijevoj 3. Porodični odnosi se dalje pogoršavaju do sukoba i nasilja, pri čemu jedan sin ubija drugoga (1. Mojsijeva 4). Dok se priča nastavlja u prvim knjigama Starog zaveta, čitamo o porodicama koje se suočavaju sa svim vrstama izrazito opasnih situacija: međugeneracijske tajne, prevare, obmane i krađa. Ima slučajeva emocionalnog zlostavljanja, porodičnog nasilja i seksualnog napastvovanja. Čitamo o poligamnim brakovima, incestu, preljubama i stalnom zlostavljanju žena i dece u porodicama.
I zašto onda Biblija toliko glasno govori protiv disfunkcionalnih porodica, a izgleda kao da ćuti kad je reč o skladnim porodicama? Pa, pre svega, priče koje u njoj čitamo nisu recepti, već opisi, što znači da one samo govore o izazovima i problemima sa kojima se tipična porodica suočavala na drevnom Bliskom istoku. Ako se nešto iz toga može naučiti, onda je to često šta ne treba raditi.
DA LI JE BOLJE BITI ZAJEDNO?
Strašno je misliti kako se ništa stvarno nije promenilo. Većina porodica nije skladna jer samo čovečanstvo nije skladno. Mi smo otuđeni ljudi koji su se udaljili jedni od drugih i od Boga. Ako uzmemo jednu grupu bezosećajnih, sebičnih ljudi i stavimo ih u zajedničku kuću gde će deliti sve što je u njoj, kao i najintimnije trenutke svog života; ako od svih tih različitih ličnosti sa raznim interesovanjima i raspodelom moći, sposobnostima i mogućnostima zatražimo da žive u harmoniji, nije nikakvo čudo da će doći do konflikata.
Pa ipak, bez obzira na to koliko disfunkcionalni bili, istraživanja govore da je zapravo štetnije živeti sam. U prvobitnoj Božjoj savršenoj kreaciji samo jedna stvar nije bila dovedena do kraja: „I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim druga prema njemu“ (1.Mojsijeva 2,18). Bračna veza stvorena je jer je Bog prepoznao i razumeo ljudsku potrebu za njom. Veze su kao i hrana: apsolutno neophodne za opstanak, ali ako su pogrešne, mogu naneti ozbiljnu štetu, naročito pri dugotrajnoj izloženosti njima. Blog iz Njujork Tajmsa 2013. doneo je niz studija koje govore da samoća može ugroziti zdravlje kroz povećanje nivoa hormona stresa i zapaljenja, uvećavajući time rizik od srčanih bolesti, artritisa, dijabetesa tipa 2 i demencije, kao i vrlo negativno utičući na mentalno zdravlje. To nije ništa novo. Univerzitet Mičigen sproveo je istraživanje, objavljeno u časopisu Sajens, koje govori da „socijalna izolacija podjednako predstavlja faktor rizika za bolest i ranu smrt kao i visok krvni pritisak, gojaznost, mala fizička aktivnost ili pušenje“. Pa kako onda da pronađemo osećaj mira i sigurnosti kad loša veza može biti podjednako štetna kao i samoća?
BOŽJE PRIBEŽIŠTE
U središtu svojih problema nalazimo zapanjujuću realnost. Bog koristi porodicu kao glavnu biblijsku metaforu da bi opisao svoj odnos sa nama. Kad kroz Bibliju saopštava kako treba da gledamo na Njega, On sebe opisuje kao savršenog Oca, Isusa kao brata punog ljubavi (Rimljanima 8,29) i Duha svetog kao vernog utešitelja (Jovan 14,26-28). Bog kao Stvoritelj naziva se ocem Izraela (videti 5. knjigu Mojsijevu 32,6, Jeremiju 31,1-9 i Psalam 89,23-26), a pošto On brine o nama, teši nas i hrani, opisuje se kao mati (Isaija 66,13). U prikazu Boga vidimo savršenstvo porodice i međusobnih odnosa. Kad ne možemo da pronađemo svrhu ili mir u mnogim odnosima oko sebe, treba da se okrenemo ka vrhunskom primeru oca, majke, brata i prijatelja.
Mada ideja o povratku kući može izazvati pomešana osećanja, Biblija ipak govori o jednom takvom povratku koji je definitivno radostan. Nijedan ovozemaljski povratak kući, bez obzira na to koliko upečatljiv, ne može se porediti sa radošću povratka Bogu. Njegova ljubav predstavlja izvor celokupne ljudske i ovozemaljske ljubavi – „Da imamo mi ljubav k njemu, jer on najprije pokaza ljubav k nama“ (1. Jovanova 4,19). Božja ljubav je trajnija i jača od one između muža i žene, roditelja i deteta, braće, sestara ili najbližih prijatelja. Upravo zahvaljujući Božjoj ljubavi, mi imamo sposobnost da uopšte volimo! Pre više od 1500 godina sveti Avgustin iz Hipona (u današnjem Alžiru) rekao je da žudnja ljudskog srca za vezivanjem jeste simptom Božjeg pribežišta u njemu: „Ti si nas stvorio za sebe“ molio se on, „i naša srca su nemirna dok ne nađu svoj mir u Tebi“.
Ako je vaše srce nemirno, boreći se da pronađe mir u ovozemaljskom domu; ako počnete da žudite za nečim višim, tu je Otac koji jedino želi da dobro dočeka svoju decu koja se vraćaju kući.
Lindel Peterson
