Kada je Henrijeta Julian Karolin fon Riling umrla 1782. relativno mlada, u svojoj 26. godini, njen muž, Georg Ernst fon Riling, bio je neutešan. Ona mu je rodila tri sina, i sva trojica su umrla na porođaju – a sada više nije bilo ni Henrijete. Georg je sahranio Henrijetu na groblju Gartenfridhof u Hanoveru, Nemačka, ispod masivne pravougaone nadgrobne ploče od kamena, s lepo urađenom kamenom draperijom. Na nadgrobnom kamenu, Georg, koji je bio pesnik i muzičar, napisao je: „Rastanak je čovekova sudbina, ali odlazak u mladim godinama izaziva najveću gorčinu.”

No, najpoznatiji je tekst koji je Georg dodao na osnovu spomenika i koji glasi: „Neka se ova grobnica kupljena za večnost nikad ne otvori.”

Ispada da se ni najveća čovekova očekivanja ne ispunjavaju – čak ni ona koja se odnose na večnost. Majušno brezino seme palo je na Henrijetin grob i kiša ga je sprala u pukotinu između masivnih kamenih ploča. Niko nije primetio taj prvi, zeleni izdanak. Neopažen, on je rastao uvis, prema svetlosti. Korenje se širilo, ćelija za ćelijom. Kako su godine prolazile, biljka koja je sve više napredovala, počela je da razdvaja masivne kamene blokove. Podigla je ceo spomenik, a gvozdene spone koje su ga vezivale za temelj popucale su.

Grobnica koju nikad nije trebalo otvoriti, raspukla se. Danas je to mesto poznato kao Otvoreni grob – destinacija za sve one koji žele da vide kako su promenljive čak i najčvršće ljudske namere.

Neotkrivena zemlja?

Neki kažu da smrt predstavlja kraj, padanje u zaborav. Vilijam Šekspir u Hamletova usta stavlja gorki monolog: smrt je, kaže on, „neotkrivena zemlja sa čijih se međa još nijedan putnik vratio nije”. Pošto mi ne možemo da vidimo šta je tamo, i pošto ne znamo da sami oživimo mrtve i izbrisana sećanja, neki smatraju da je za nas nemoguće da živimo i posle smrti.

Pa ipak se sve u ljudskoj psihi protivi konačnosti groba. Ako smo stvoreni da bismo umrli, da nestanemo u zaboravu, zašto nam je to iskustvo tako strano? Zašto imamo tako jasan osećaj sopstvenog postojanja, i zašto žudimo za tim da se život nastavi? S obzirom na životna iskušenja i muke, pita se Hamlet, zar ne bismo bili podjednako srećni da sebi okončamo život kao što smo srećni što ga živimo? „Smrt zbunjuje volju”, on sam odgovara, „i čini da radije podnosimo nevolje koje su nas snašle, nego da hrlimo ka drugima koje ne poznajemo.”

Ako smo stvoreni da bismo umrli da nestanemo u zaboravu, zašto nam je to iskustvo tako strano?

Razlog iz kog se opiremo smrti, kaže Biblija, taj je što nikad nije ni trebalo da umremo. Ta Knjiga otvara ljudsku istoriju sa stvaranjem sveta, gde smrt ne samo da je nepoznata, nego je i nezamisliva.

Možemo u mašti videti, kad je Bog rekao Adamu i Evi: „Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš (Prva knjiga Mojsijeva 2,17), da su naši praroditelji bili potpuno zbunjeni. Šta to znači umreti, možda su se pitali živeći u svetu gde je sve živo – svaka biljka, svaka ptica, životinja i leptir – stvoreno da zauvek bude mlado i živi večno?

Oni su to otkrili kad nisu poslušali Boga. Naučili su da će pod uticajem greha živa bića prestati da žive. Možda su prvo videli uvelo cveće ili žuto lišće na drveću. Onda su videli životinje i ptice kako beživotno leže na zemlji. Još gore od toga, živa bića su se međusobno ubijala u besu od gladi. Finale ove tužne priče jeste da je jedan od njihovih sopstvenih sinova ubio brata iz opake ljubomore.

Adam i Eva su spoznali šta je smrt. A mi se s njom borimo sve do dana današnjeg.

Nemoguća mogućnost

Nikakvim ljudskim trudom nismo postigli da ikada prevarimo smrt. Ma koliko da smo napredovali u biologiji i medicini, smrt nam se i dalje suprotstavlja. Šačica posebno čvrstih ljudi pređe stotu godinu života, ali kao što psalmista kaže za te poslednje godine života „i sam je cvijet njihov muka i nevolja” (Psalam 90,10).

Odakle, onda, dolazi snaga da se savlada smrt i živi nanovo? Samo od Boga! Ana, pobožna Samuilova majka, bila je među prvima koji su to uvideli. „Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob, i izvlači” (Prva knjiga Samuilova 2,6). Jov je znao „da je živ moj iskupitelj! […] I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću ga, i oči moje gledaće ga a ne druge” (Knjiga o Jovu 19,25–27). Ali iako su u svom srcu oni imali nadu, stvarnost je tek trebalo videti. Na tome možemo zahvaliti Isusu Hristu.

Prva glava Otkrivenja opisuje Isusa ovako:  „I Živi; i bijah mrtav i evo sam živ na vijek vijeka, amin!” (stih 18). Ovde se o životu posle smrti govori ne kao o doktrini, ne kao o goloj činjenici, već kao o istinitoj priči. Sâm Isus, kaže Biblija, bio je mrtav. Srce je prestalo da Mu kuca. Želudac je prestao da vari. Jetra Mu više nije pročišćavala krv. Elektrohemijske sinapse u Njegovom mozgu su zaćutale. On je, Biblija to oprezno kaže, bio potpuno beživotan.

Bog ga je ipak ponovo oživeo – i to tako da među očevicima nije moglo biti ni trunke sumnje.

Bog ga je ipak ponovo oživeo – i to tako da među očevicima nije moglo biti ni trunke sumnje. Jer, svedoči Pavle, „usta treći dan, po pismu, i javi se Kifi, i potom jeadnaestorici apostola. A potom ga vidješe jednom više od pet stotina braće i sestara” (1. Korinćanima 15,3–5).

Otvoreni grobovi

Ali kako život može biti više od onog koji mi sada imamo? Ima li nečeg što može pobediti smrt? Seme koje je palo na Henrijetin grob može predstavljati me­taforu.

Isus je poredio smrt sa „zrnom koje padne na zemlju i umire” (Jovan 12,24). Ono što izgleda kao smrt samo je pre­digra života jer ono raste „i mnogo roda rodi” (stih 24). Kao i to zrno na zemlji, smrt može biti početak jednog novog, snažnijeg života.

Ovo čudo dešava se zahvaljujući „Ži­vome” koga sam malopre pomenuo, jer je Isus rekao da drži „ključeve od smrti i od pakla“ (Otkrivenje 1,18). Pošto je va- skrsao, On i nas može izbaviti od smrti. „I mnogo onijeh koji spavaju u prahu ze­maljskom probudiće se“, kaže prorok Da­nilo (Danilo 12,2) dok je proročki gledao prema kraju vremena.

Dve stvari treba uočiti u Danilovom obećanju. Prva je da mi „spavamo u prahu zemaljskom” dok nas Bog ne probudi pri vaskrsenju (stih 2). Nema biblijskog doka­za da ljudska bića postoje kao duhovi na nebu. Mi spavamo, i ne znamo ništa (Knji­ga propovednikova 9,5), do konačnog vaskrsenja (1. Korinćanima 15,51 —54).

Druga stvar koju treba da uočimo i na njoj se malo zadržimo jeste šta se de­šava posle našeg vaskrsenja. Jedni će se, kaže Danilo „probuditi na život vječni, a drugi na sramotu i prijekor vječni” (Dani­lo 12,2). To znači da neće svačija priča o buđenju imati srećan kraj. Doći će do su­đenja, i samo oni koji dobiju presudu da su toga vredni uživaće u večnom životu.

Priprema za smrt

Za razliku od Adama i Eve koji su tek izašli ispod Božje stvaralačke ruke, mi danas poznajemo smrt. „Jer živi znaju da će umrijeti”, kaže jedan mudar čovek (Knjiga propovjednikova 9,5). Smrt nije iznenađenje. Mudri ljudi spremaju se za nju: oni kupuju životno osiguranje i pišu testament da bi se pobrinuli za one koji ostaju za njima.

Ali pripreme za smrt treba da uklju­če više od imovine, poseda i potomaka. Ako će mrtvi ponovo živeti, vi i ja želimo da budemo među onima koji će se „pro­buditi na život vječni, a ne na sramotu i prijekor vječni”. (Danilo 12,2).

Drago mi je što je Biblija knjiga nade! Postoji razlog iz kog se tolikima među nama dopada obećanje u Jovanu 3,16 da „nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni” (kurziv dodao autor).

Pajkvil u Kentakiju decenijama su mu­čile poplave koje bi zbrisale grad jer je reka Big Sendi vijugala lagano i ravno, direktno kroz njegov centar. Posle niza godina raza­ranja, jedan od najvećih građevinskih po­duhvata na Zapadnoj hemisferi bukvalno je rascepio planinu kako bi se izmestilo rečno korito. Pajkvil Prosek je veštački ka­njon na mestu nekadašnje planine.

Isus je rekao da će„vjera kao zrno go- rušičino” biti dovoljna da se pomere pla­nine (Matej 17,20). Ali na kraju vremena vera će biti nešto još mnogo veće. Vera će otvoriti zemlju u potrazi za mrtvima. Breza je otvorila grob Henrijete Julijan Karolin fon Riling. Isus, koji ima ključe­ve od smrti, otvoriće Zemljinu koru da bi izvukao svakog od vernika – sa dna mora, iz srušenih rudnika pod zemljom, iz pepela ognja i iz milijardi i milijardi gro­bova. Bog će ponovo sastaviti elemente zemlje da ljude vrati u život od koga ih je smrt otrgla.

Mi – vi, ja i oni koji su nekog voleli, pa izgubili – svi ćemo se ponovo sastati. I Henrijeta će izaći iz svog raspuklog gro­ba, vratiti se iz smrti u život, da bi se po­novo sastala sa svojim voljenim mužem.

Loren Sibold