Biti u braku „dok nas smrt ne rastavi“ velika je stvar. Ali koliko je puta važnija obaveza koju preuzimamo krštenjem, pošto to treba da traje večno?
Ja sam u noći pred svoje venčanje spavao samo tri sata. Džejmi, moja divna žena, kaže da je spavala još manje. Zagrevanje do tog velikog dana bio je niz iscrpljujućih aktivnosti. Vrlo stresno skraćivanje liste zvanica da bi odgovaralo raspoloživim sredstvima, duga potraga za idealnim mestom prijema, i zamorno planiranje svega, od izricanja zakletvi do savršenog (veganskog) keteringa.
Na sam dan venčanja osećao sam da postoji bezbroj stvari koje bi između obreda i prijema mogle poći naopako. Hoće li povorka male dece koju smo pozvali na venčanje zaista hodati celim putem do oltara? (I zaista, toga dana jedna devojčica je na pola puta odlučila da joj je dosta, pa je samo sela na pod.) Hoćemo li zaboraviti redosled ceremonije iako smo sve to vežbali prethodne večeri? Hoće li naši fotografi biti dobri? Koliko će neugodnih doskočica naši prijatelji izneti u svojim govorima na prijemu? Hoćemo li nekoga zaboraviti kad se budemo zahvaljivali?
Ako tome dodamo ona bitna pitanja koja menjaju život na bračnom putovanju koje smo započinjali, nije ni čudo što smo bili ophrvani brigama dok smo se približavali oltaru.
Srećom, nijedno od nas dvoje nije u poslednjem trenutku jurnulo ka izlazu. Uprkos nervozi, znali smo duboko u sebi da je vreme da glasno izjavimo pred porodicom, prijateljima i samim Bogom da se obavezujemo za ceo život. To nije bila odluka koju bismo zadržali za sebe. Kad smo proglašeni mužem i ženom, ta naša obaveza je zapečaćena. I to je to. Nikad više nećemo biti isti. Započeli smo novi, zajednički život.
Samo sam jednom ranije u svom životu prisustvovao događaju jednake važnosti. Životno putovanje na koje sam krenuo bilo je duhovne prirode i ono će, kao i venčanje, kasnije uticati baš na sve. I to obavezivanje odnosilo se na vezu, i to onu sa Bogom. Bilo je to moje krštenje.
Biblija koristi dosta upečatljive opise masovnih promena koje krštenje simbolizuje. Ili Kološanima 2,12.13 – gde se govori o onima koji su izabrali da budu kršteni kao da su „zakopani“ sa Isusom u krštenju, a onda „ustaste verom sile Boga koji ga vaskrsnu iz mrtvih. I vas koji ste bili mrtvi u gresima i u neobrezanju tela svojega, oživeo je s njim, poklonivši nam sve grehe“.
Baš kao što brak za sobom ostavlja samački život i predstavlja početak jedne potpuno drugačije stvarnosti, tako i krštenje znači ostavljanje starog grešnog života za sobom.
Krštenje simbolizuje činjenicu da nam je Bog oprostio i oprao greške iz našeg ranijeg života. Ono najavljuje jedan sasvim novi život sa Isusom. Ono znači ostavljanje greha i smrti, i biranje života.
Galatima 3,27 koristi druge reči kad govori o činu krštenja. Tu se kaže da se oni koji se krštavaju „oblače“ u Hrista. To pokazuje da krštenje simbolizuje jednu vrlo opipljivu odluku i promenu u našem životu. Baš kao što oblačenje nove odeće menja naš spoljni izgled, tako i krštenje javno pokazuje promenu srca koje je odlučilo da sledi Isusa.
Biblija više puta naglašava važnost ovakvog javnog pokazivanja vere. Rastajući se od učenika, pre nego što se vratio na nebo posle vaskrsenja, Isus je u Mateju 28,19 naložio učenicima: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“
Isus svoje prijatelje ne bi pozvao da krste narod da to nije bilo važno. U Delima 2,38 apostol Petar govori narodu u Jerusalimu na Pedesetnicu i poziva ih: „Pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetoga Duha.“ To je velika stvar. Ne samo da krštenje pokazuje kako za sobom ostavljamo grešni život, već i označava početak jednog novog života sa Bogom preko tog dara Svetog Duha, što nam daje snagu i perspektivu za put vere koji je pred nama.
Međutim, sada treba da se setimo kako Biblija ne obećava mirnu plovidbu samo zato što smo prihvatili taj dar Svetog Duha prilikom krštenja. Svaka osoba u braku potvrdiće da samo venčanje predstavlja više polaznu tačku nego krajnje odredište.
Vratimo se na trenutak na moje venčanje. Posle obreda i prijema, i pošto smo se oprostili i sa poslednjom zvanicom, Džejmi i ja krenuli smo prema njenom autu. Jedan od mojih prvih poteza kao tek venčanog muškarca bio je da zalupim vrata preko jednog svog prsta. Još nisam ni napustio parking, a već sam napravio grešku koja će me poslati u bolnicu sa jako otečenim prstom na samom početku medenog meseca!
Možda ćete osećati isto posle svog krštenja. Posle euforije potapanja u vodu i izranjanja iz nje radi početka novog života sa Isusom, možda ćete vrlo brzo osetiti duhovni ekvivalent događaja sa priklještenjem prsta. Neka greška kao sveže krštenog hrišćanina može boleti. Ali baš kao što ne bi imalo nikakvog smisla da sam dopustio da mi nezgoda sa vratima automobila upropasti brak, tako ni mi ne treba da dozvolimo svojim početnim greškama da utiču na našu budućnost sa Bogom. On oprašta i ostaje uz nas. Za jedno dugo putovanje.
Posle Isusove zapovesti za krštavanje naroda iz Mateja 28,19 dolazi divno obećanje iz stiha 20: „I evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.“ Sa takvim uveravanjem imamo svaki razlog da s poverenjem počnemo ovaj novi život sa Isusom. I da slavimo dok ga živimo.
VODIČ ZA KRŠTENJE
Čin krštavanja je nesporno vrlo simboličan.
Kad se u Kološanima 2,12.13 govori o „zakopanima“ sa Hristom i „vaskrslim sa Njim u veri“, ne misli se na fizičku smrt i vaskrsenje. Krštenje simbolizuje smrt i vaskrsenje – ono je odraz Isusove žrtve kada je umro na krstu da bi nam ponudio spasenje.
Danas postoje razne vrste krštavanja. Jedan od popularnih oblika je asperzija, odnosno prskanje vodom. Drugi je efuzija, gde se voda lije preko glave. Takođe postoji i imerzija, gde se novi vernik potapa u vodu, a zatim izranja iz nje.
Zbog toga, evo brzog pitanja: ako je krštenje toliko simbolično, da li je stvarno važno kako se izvodi? Pogledajmo nekoliko biblijskih tekstova koji će nam dati odgovor:
- Pavle u Efescima 4,5 kaže da postoje „jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“. On jasno ukazuje na to da krštenje ne treba prepustiti hiru ili tradiciji.
- U Kološanima 2,2.3 već smo videli aluzije na smrt, pokop i vaskrsenje. Krštenje služi da se prikaže ta žrtva. I kao što je Isus sišao u grob i iz njega ustao, krštenje treba da to ponovi kroz sahranjivanje – potpuno potapanje u vodu – novog vernika i njegovo vađenje iz vode. To je ozbiljan čin u koji se upušta samo neko ko shvata njegov značaj i prihvata Hristovu žrtvu. Krštenje ne sme da bude rezultat prinude, niti odluka koja se donosi umesto nekog drugog (poput bebe), bez njegovog/njenog pristanka.
- Marko 1,9.10 govori o Isusovom krštenju i jasno kaže kako Isus „izađe iz vode“. Isto tako, Dela 8,36-39 opisuju krštenje etiopskog uškopljenika od strane Filipa. Njih dvojica ulaze u vodu, a zatim izlaze iz nje. Oba poglavlja pokazuju da ulazak tela u vodu, njegovo potapanje, pa izranjanje, predstavljaju biblijski način krštavanja.
- Kad je Isus govorio o krštenju, on bi koristio grčku reč baptizo. Osnovno značenje ove reči je sahranjivanje, prekrivanje. Jasno je da se to najbolje simbolično predstavlja potapanjem u vodu tako da nas potpuno prekrije, pre no što izronimo u novi život sa Isusom.
Bjorn Karlman
