Kad ste ljuti na Boga, molite se. Kad više nema šta da se kaže, molite se.
U brojnim prilikama svog stvaralačkog života nobelovac i pisac Eli Vizel nastojao je da ponovo govori o svom iskustvu kao dečaka u nacističkom logoru smrti, Aušvicu. Napisao je pozorišni komad, roman, pa čak i kantatu da bi oživeo sećanje na to, no ništa od toga nije objavljeno. Na kraju je napisao drugi komad, čija se radnja odigrava u drugo vreme i na drugom mestu, u pokušaju da uhvati duh onih događanja, i komad je objavljen 1979. pod naslovom Suđenje Bogu. Ali to novo prikazivanje stare priče manje je strašno nego samo kratki opis samog iskustva.
Usred logorskih užasa jedan poznavalac Talmuda sprijateljio se sa petnaestogodišnjim Vizelom i pozvao ga da zajedno proučavaju svete tekstove kad god su imali priliku, što je bio njihov „čin verskog prkosa“. Jedne večeri on je Vizela poveo u svoju baraku gde su se sreli sa dva vrsna poznavaoca zakona. Ta trojica učenjaka odlučila su da sude Bogu zbog patnji i užasa koji su bili svuda oko njih jer je „dozvolio da se Njegova deca masakriraju“.
Sa Vizelom kao jedinom publikom oni su više večeri iznosili niz optužbi protiv Boga. Pošto su prikupili gomilu dokaza i primera, doneli su jednoglasnu presudu: „Svemogući Bog, Tvorac Neba i Zemlje, kriv je za zločine protiv svega stvorenog i čovečanstva.“
Kad su izrekli ovu svečanu presudu, učesnici ovog improvizovanog suđenja zaćutali su. Tišina je prekinuta tek kad je učitelj Talmuda primetio da je vreme za večernje molitve – i onda su svi zajedno obavili tradicionalno večernje bogosluženje.
ZAŠTO NAM JE POTREBNA VERA?
Njihova vera zahtevala je da se Bog osudi, ali je posle toga nastupila tišina, a za njom i večernja molitva. Ta priča istovremeno uliva strahopoštovanje, uznemirava i izaziva; a u njenom središtu je vera.
Barem do izvesnog stepena vera nudi objašnjenje „života, svemira i svega“, Ona daje smisao svim stvarima, ukazuje na ono što je stvarno važno, i možda daje naznake sile koja stoji iza našeg fizičkog sveta i našeg svakodnevnog života. Ona nam daje da očekujemo stvari onakve kakve treba da budu. Vera takođe daje naznaku nekih principa za to kako živeti dobro u postojećoj realnosti – i podstiče nas da tražimo, nadamo se i čak radimo na nečem višem.
Ali onda se dešava život – sa svim svojim tragedijama, lepotama i običnostima – i čini se kao da sva objašnjenja, obrazloženja i očekivanja ne pomažu. Upravo tada kad nam je vera najpotrebnija. Naša vera je razočarana, naš Bog je kriv ili, u najboljem slučaju, odsutan, svet nam se ne čini onako dobrim kako smo se nadali i naše najbolje devize izgledaju nevažne. Ali kad nam se učini da su se naše najveće nade pretvorile u prah, upravo onda nam je vera najpotrebnija.
U toj „večnosti tišine“ – kako će to Vizel kasnije opisati – između osuđujuće presude za neuspehe i razočaranja i trenutka za večernje molitve, mi biramo da li ćemo imati veru ili nećemo. Neki će na tu tišinu reagovati sa dokazima o našem nepotpunom znanju i neadekvatnom razumevanju – ali to je problem, a nisu odgovori. To što postupamo unutar naših ograničenih ljudskih mogućnosti sagledavanja perspektive i uvida u stvari jeste razlog što nam je vera potrebna i zašto ona može biti tako uznemirujuća.
Kad se čini da je Bog kriv zbog tragičnog i kriminalnog zanemarivanja, večernje molitve su nam potrebne više nego ikad. Kad naši najbolji napori da činimo dobro u svetu izgledaju kao da ništa ne postižu (ili još gore od toga), treba da tražimo sledeću dobru stvar. Nekako, usred tišine koja sledi posle tragedija i razočaranja, mi treba da krenemo dalje, a vera nam to najbolje omogućuje.
ZAŠTO JE POTREBNO DA SLAVIMO BOGA
Zbog toga je obožavanje tako važna komponenta vere. Poštovati Boga znači izaći iz sebe i okolnosti u kojima se trenutno nalazimo. Obožavanje je odluka da se molitvom prekine tišina razočaranja i tragedije jer je došlo vreme za molitvu, a ne da se čeka oporavak naših osećanja. Umesto da ponovo počnemo dokazivanje, suđenje ili padanje u trajnu tišinu, mi progovaramo u toj tišini i lomimo joj moć.
Takvo „kretanje kroz promene vere“ možda zvuči suprotno logici kad toliko polažemo na vrednost autentičnosti, ali postupanje prema onome u šta verujemo, osim onoga u šta smo sigurni i pre nego što to poželimo, upravo je to na šta mislimo kad govorimo o veri. U tom smislu je obožavanje izbor da postupamo u veri. „Mi mislimo da ako nešto ne osećamo, onda ne može biti nikakve istinitosti u činjenju toga“, pisao je Judžin Piterson, autor Biblije Mesidž (pojednostavljenog tumačenja Biblije). „Ali Božja mudrost govori nešto drugo – da mi možemo delima pronaći novi put osećanja mnogo brže nego što možemo osetiti sebe na novom putu delovanja. Poštovanje Boga [obožavanje] čin je koji razvija osećanja za Boga, a ne osećanje za Boga koje se izražava u činu obožavanja.“
Priča o ona tri jevrejska učenjaka i mladom Eli Vizelu, koja se odvijala jedne noći u baraci logora smrti Aušvica sablasna je. U tim strašnim okolnostima proglašenje Boga krivim za zločine protiv stvaranja i čovečnosti čini se tako opravdanim. U tim strašnim okolnostima „večnost tišine“ izgleda kao jedina prava stvar. U tim strašnim okolnostima izgovaranje večernjih molitvi čini se jedinom mogućom ljudskom reakcijom – hrabrim aktom vere i skromnim aktom verskog prkosa.
Nejtan Braun
