Kada je Hristos dozvolio apostolu Petru da hoda po morskoj površini, a i sam da se njome kreće, bio je to izraziti primer Božje kontrole prirodnih zakona.
Da li postoje razlike između zakona koji se odnose na inteligentna bića, ljude, i ostalih zakona koji se odnose na nežive, materijalne objekte, biljni i životinjski svet? Božja otkrivenja preko Njegovih poruka u starozavetnim i novozavetnim knjigama pokazuju da postoji velika razlika.
Zakoni koji održavaju postojanje neživih materijalnih objekata, dela u prirodi, kao i Božjih dela u životinjskom i biljnom svetu, takođe su stvorena za trajno postojanje. Ti zakoni primenjuju se automatski ili poluautomatski u životinjskom svetu (instinkti), koji su takođe podvrgnuti delovanju Božje kontrole i određenih zakonitosti.
Dok je Hristos bio na Zemlji u ljudskom telu, to je potvrdio i primerima. Kada je Hristos dozvolio apostolu Petru da hoda po morskoj površini, a i sam da se njome kreće, bio je to izraziti primer Božje kontrole prirodnih zakona. Slični primeri na mnogo drugih mesta zapisani su u starozavetnim i novozavetnim knjigama.
Za inteligentna razumna bića, ljude, važi Božji moralni, nepromenljivi zakon – Dekalog. Ovaj zakon uspostavio je Bog samo za bića stvorena sa slobodnom voljom, koja mogu da ga drže ili ne drže, u zavisnosti od njihove slobodne volje. Inteligentna bića, kao i čovek, stvoreni su po Božjoj slici i obdarena slobodnom voljom i zato je za njih predviđen Božji moralni zakon. Ovaj zakon je izraz Božje volje i Božjeg postupanja i on postoji kao temelj Njegove vladavine. To je i garancija koja doprinosi da život bude moguć bez greha, bez ubistava, krađe, neprijateljstava, mržnje, i svih drugih zala koja nastupaju njegovim prestupom, praktično rečeno život u idealnim uslovima u večnom miru, ljubavi, i životu. Ove uslove uzdiže i osigurava suština Božje prirode, i Njegova slobodna volja. To je uslov večnog života. Pošto je Bog nepromenjljiv takav je i Njegov zakon. Bog se odlikuje savršenom nepromenljivom prirodom i zato nepoštovanje Njegovog zakona uvodi u čovekovo postojanje nov pojam, pojam smrti.
S obzirom da su Adam i Eva shvatili težinu svog prestupa, Bog je odlučio da im vrati mogućnost večnog života, ali su morali da okuse delovanje privremene smrti. Cenu prestupa, odnosno večnu smrt podnosi sam Bog, iako to nije zaslužio. Po božanskom dogovoru tu ulogu preuzeo je Spasitelj Isus Hristos. On je to morao da ostvari u ljudskom telu, ali bez ijednog prestupa Božjeg moralnog zakona, koji ima nepromenljivu prirodu. Hristos je to ostvario svojim životom u ljudskom telu, svojom smrti i svojim vaskrsenjem. Tako se vratio na svoj položaj, a ljudima obezbedio večni život, i uslove da svojom slobodnom voljom prihvate držanje toga Zakona, a samim tim i prihvate Hrista kao Spasitelja. Zadržali smo se na ovom zakonu zbog njegovog velikog značaja u celokupnom čovekovom postojanju. Nepromenjljivost Božjeg moralnog zakona Hristos je na Zemlji istakao u Matejevom jevanđelju: »…Ne mislite da sam Ja došao da pokvarim zakone ili proroke, nisam došao da pokvarim, nego da ispunim…« (Matej 5,17.)
Prenešeno iz knjige: „Božji savršeni svemir“, Mr sci. Radomir Grujić
