To može biti izazov, ali setite se da je „sa Bogom“ sve moguće.
Siguran sam da smo svi u nekom trenutku morali da podnesemo neku budalu, ali sam naučio da kad mislim na Hrista, imam neku posebnu vrstu vere koja čini da želim da volim sve ljude. Međutim, nije lako imati takvu veru kad ste zatvorenik u državnom zatvoru i kad ste celog života bili u sukobu sa vlastima. Ali sam ipak naučio da sa Bogom uz sebe mogu postići mnoge stvari za koje sam ranije mislio da su nemoguće.
U zatvoru je dosta zategnut odnos između zatvorenika i čuvara, ali me moja vera uči kako da sve to podnesem.
Pre izvesnog vremena moja grupa dobila je novog šefa i on se kruto držao pravila. Zbog toga ga mnoge moje kolege-zatvorenici nisu voleli. Njegov narednički temperament i iritantni postupci uznemirili su mnoge iz moje grupe zatvorenika, ali sam ja bio rešen da mu ne dozvolim da od mene napravi još jednu žrtvu.
Za njega sam čuo još pre nego što je dodeljen našoj grupi.
Mnogi ljudi su mi rekli da stvarno nije normalan, ali sam ja odlučio da uradim šta god on od mene bude tražio. Nisam želeo da mu dopustim da me slomi, čak iako je sve što je radio bilo namenjeno nerviranju mene i ostalih – a on je u tome bio ekspert. Ali ni cela planeta takvih ljudi ne može da ugrozi Božji plan za moj život. Ne mogu da promenim svoju prošlost, ali mogu da uradim nešto za budućnost.
Znao sam da bi Bog mogao ovu problematičnu osobu da iskoristi za izgradnju mog karaktera, ali božanska suverenost ne negira ljudsku odgovornost i ja sam imao ulogu koju je trebalo odigrati.
Moj prvi problem sa njim nastao je već tokom njegovog drugog dana sa nama, kad sam mu rekao da moram da idem u zatvorsku kapelu. On je od kapelana zatražio da me oslobodi časova proučavanja Biblije koje sam pohađao već nekoliko meseci jer to navodno ometa moje radne obaveze, što nije bilo tačno. Kad u tome nije uspeo, rekao mi je da ću morati da radim vikendom kako bih nadoknadio propušteno.
Imao je običaj da uperi prst prema mom licu i kaže: „Ti!“ kao da ja nemam ime. Molio sam Boga da mi da snagu da to podnesem. On mi je uslišio molitvu, i sledećeg vikenda, kad mi je rečeno da dva sata čistim svoju senku sa pločnika, ja sam to uradio. Bog mi je dao tu posebnu vrstu vere koja mi je pomogla da to izvršim, iako sam iznutra goreo od negodovanja. Posle toga naredio mi je da dva sata čupam korov. Božja posebna vrsta vere opet je bila sa mnom i ja sam to izvršio, sve vreme pevajući u sebi hrišćanske pesme.
Celog svog života borio sam se da oprostim ljudima koji su me povredili, ali Bog me je naučio da će mi, kad im oprostim, pokazati moje povređivanje iz druge perspektive. Mislim na Hristovu molitvu na krstu, kad je rekao: „Oče, oprosti im; jer ne znaju šta čine“ (Luka 23,34).
ONI SU NESPOSOBNI DA MISLE O OSEĆANJIMA DRUGIH LJUDI, SEBIČNI SU I EGOCENTRIČNI.
Ovakvi ljudi ne znaju šta čine jer su toliko zbunjeni, uznemireni, pakosni i toliko nesigurni da postupaju sasvim instinktivno. Oni su nesposobni da misle o osećanjima drugih ljudi, sebični su i egocentrični.
Motivacioni faktor većine takvih ljudi jeste njihova želja da kontrolišu druge. Oni žele da imaju autoritet koji će vam govoriti šta smete da radite, a šta ne. Oni žele moć kako bi mogli da vas zlostavljaju. I dokle god im ne oprostim, dajem im upravo ono što žele. Kad im pak oprostim, vraćam božansku kontrolu. Praštanje nekom bezumniku neće je popraviti, ali će mene osloboditi – omogućiti mi da verujem kako Bog čini ono što smatra najboljim za mene i kako mi daje onu posebnu vrstu vere koja mi je potrebna da bih ispunjavao Njegovu volju.
Ponašanje moga šefa na kraju je privuklo pažnju njegovih nadređenih i on je premešten negde drugde. Jednog dana, kad sam išao u kapelu gde sam radio, video sam ga kako stoji ispred spavaonice A. „Hej! Ti!“ uzviknuo je. Još nije želeo da upotrebi moje ime.
„Da, gospodine“, odgovorio sam.
„Ostavio si na mene utisak dok sam bio u vašoj grupi jer nisi bio kao ostali koji su se stalno žalili. Nikako nisam mogao da doprem do tebe.“
VOLEO BIH DA SVE TAKVE LJUDE GLEDAM ONAKO KAKO IH GLEDA BOG – KAKVI BI MOGLI DA BUDU.
„Stvar je u tome“, odgovorio sam, „što me je Isus Hristos promenio otkako je ušao u moj život. Može se reći da mi On daje neku posebnu vrstu vere koja mi omogućuje da radim neke stvari koje nikad ranije nisam radio“.
Dok sam nastavljao da hodam prema kapeli, shvatio sam da mi je Bog dao još jedan cilj uvodeći ovakve ljude u moj život. On želi da ja svedočim za njih. Voleo bih da sve takve ljude gledam onako kako ih gleda Bog – kakvi bi mogli da budu. Na kraju krajeva, zar to nije način na koji Bog gleda mene?
Roj A. Borges, zatvorenik iz Floride
