Ne volim spore vozače. Izgleda mi kao da svaki put kad žurim da negde stignem na vreme, ispred mene bude neki auto koji vozi sporije od dozvoljene brzine. Počnem da se nerviram jer mi se čini da gubim dragoceno vreme koje mi je vrlo važno. To nerviranje otkriva moje nestrpljenje, a ono sa svoje strane pokazuje koliko sam sebična.
Vidite, ja ne posedujem vreme. Vreme je poklon koji moram da delim sa drugima isto kao što sa drugima delim i svoj život. To je nešto pozitivno jer šta bi mi vreme značilo kad bih kroz njega išla sama? Pa ipak, taj proces deljenja života i vremena sa drugima predstavlja izazov za moj urođeni egoizam.
Ja sam sebična. Pretpostavljam da ste i vi pomalo takvi. Možda ne sve vreme, ali ponekad, u određenim okolnostima, a negde u senci svih interakcija između dvoje ljudi nalazi se sebičnost, koja nas iznova vodi ka lošim obrascima ponašanja. Između sebičnosti i posledičnog osećanja krivice, mi sedimo na ogromnoj gomili zbrke koju prenosimo na sledeću generaciju, a ona na sledeću, i tako dalje, ponavljajući ponašanje koje je štetno, koje povređuje i koje je nezdravo. Ima li načina da se iz toga izađe?
Ja sam rešenje pronašla u nizu od deset pravila. Ona su napisana u Bibliji u Drugoj knjizi Mojsijevoj 20,2-17 i često se nazivaju Deset Božjih zapovesti – uzmite Bibliju i koristite je dok čitate ostatak ovog članka. (Ili samo potražite na internetu „Deset Božjih zapovesti“) Ove zapovesti su u drevna vremena data Jevrejima kad su pobegli iz ropstva u Egiptu i kroz pustinju išli ka svojoj Obećanoj zemlji, ali su ih ljudi u svim vremenima i na svim mestima smatrali dragocenima i merodavnima. Prve četiri zapovesti odnose se na naš odnos prema božanskom, dok preostalih šest određuju kako da se ponašamo prema drugim ljudima.
E sad, pomislili biste da bi svaki niz pravila bio dosadan kao neka knjiga iz prava, ali dozvolite mi da vam ukažem na četiri stvari iz tih 10 zapovesti koje otkrivaju koliko one mogu da nas promene od sebičnog i povređujućeg bića do bića koje nesebično brine o drugima.
- Sloboda (2. Knjiga Mojsijeva 20,2)
Prvo što ću istaći jeste da Bog ceni slobodu. On je Jevreje izveo iz fizičkog ropstva jer Mu je to stanje bilo neprihvatljivo. Ali fizičko ropstvo, ma kako strašno bilo, nije najgora vrsta ropstva. Gora vrsta ropstva jeste robovanje sebičnosti. Sebičnost je ta koja vodi ka fizičkom, emocionalnom i duhovnom ugnjetavanju drugih ljudi. Upravo je vlastiti interes bio taj koji je Egipćane naveo da zloupotrebe svoju slobodu time što su svoju moć pogrešno primenili nad Jevrejima. Međutim, nemajući drugi uzor, taj oslobođeni narod bio je na putu da i sam postane ugnjetavač i ponovi bolni obrazac egoizma. Zbog toga je Bog, osim što im je doneo fizičku slobodu, želeo da ih oslobodi i sebičnosti. On ih je radi toga naučio pravilnom korišćenju slobode kroz deset pravila. Bog je u suštini rekao: Želim da prevaziđete destruktivan obrazac ponašanja i naučite kako bolje da postupate. Taj bolji način je kompletna transformacija u sticanju zdravih načina razmišljanja i postupanja prema drugim ljudima. Kako da to ostvarimo?
- Obožavanje (2. Mojsijeva 20,4-6.8-11)
Kao i svako literarno delo, ovaj tekst ukazuje na neke ključne ideje i ponekad ih naglašava kroz ponavljanje. Dve zapovesti koje određuju naš odnos sa Bogom povezane su pominjanjem neba, zemlje i vode/mora, i obe se odnose na način na koji treba poštovati Boga: druga zapovest nam govori kako to ne treba raditi (tako što nećemo praviti niti služiti predmetima koji su slika onoga što je na nebu, zemlji ili u vodi), dok četvrta zapovest govori kako treba služiti Bogu (držanjem subote kao svetog dana). Tako je obožavanje ključni motiv koji povezuje ova dva pravila. Kao Tvorca neba, zemlje i mora, Boga ne treba poštovati obožavanjem slika onoga što leti, hoda ili pliva. Te slike jedino mogu da nas odvrate od pravog Boga, dok su samo Njegova stvarna moć i primer u stanju da nam pomognu da savladamo svoju sklonost ka sebičnosti.
Otuda proizlazi da je samo služenje pravom Bogu presudno za razumevanje zdravih obrazaca ponašanja i njihovo sprovođenje u našem životu.
- Odnos prema Bogu i drugim ljudima (2. Mojsijeva 20,8-17)
Još jedna zanimljiva veza istaknuta kroz paralelnost postoji između četvrte i desete zapovesti – poslednjih u oba niza koji određuju naš odnos prema Bogu, odnosno prema drugim ljudima. U četvrtoj zapovesti Bog nabraja sedam bića koja treba da se odmaraju u subotu. U desetoj zapovesti Bog nabraja sedam stvari koje ne treba da poželimo. Ovde bih navela dve povezanosti.
ZAVIST JE, NA KRAJU KRAJEVA, SAMO DRUGO LICE EGOIZMA – IZVOR SVIH ZALA.
Prvo, ova dva pravila su ključna za oba niza. Pravilo broj deset – ne poželi – od fundamentalnog značaja je za prethodnih pet jer je zavist u korenu svake štete nanete drugim ljudima. Zavist je, na kraju krajeva, samo drugo lice egoizma – izvor svih zala. Ako možemo da budemo isceljeni od nje, isceliće se i svi naši odnosi. Pravilo broj četiri je na isti način od fundamentalnog značaja za prva tri jer poštovanje Boga Stvoritelja – predstavljeno kroz zapovest o suboti – prirodno vodi ka odbacivanju svih lažnih bogova. Prema tome, poštovanje pravog Boga i zahvalnost čine osnovu svih zdravih međuljudskih odnosa.
Drugo, poštovanje pravog Boga predstavlja izvor zahvalnosti. Odnosno, preciznije rečeno, kad služimo Bogu onako kako On to traži od nas – redovno provodeći vreme sa Njim – sve ćemo Mu više nalikovati. To je realnost svih odnosa – mi postajemo sve sličniji onima sa kojima se družimo. Tako nas bliski odnos sa Bogom stvoren kroz provođenje vremena sa Njim može preobraziti u ljude koji se više zahvaljuju za blagodeti nego što žude za nečim tuđim. I sada se možete pitati: ako Bog zahteva da Mu služimo, zar to ne ukazuje na Njegovu sebičnost, upravo na ono što mi treba da savladamo? Je li Bog onda nesebičan ili služi samo sebi? Je li samovoljan ili posvećen?
- Ljubav (2. Mojsijeva 20,5.6)
Posmatrani tekst otkriva Božju ljubav i posvećenost prema nama i On upravo zbog toga od nas traži da Mu služimo. Odnos sa Bogom je kao i svaki drugi odnos: samo obostrana ljubav nastala u tom zajedništvu može osigurati ispunjenje i radost. Ipak, naš odnos sa Bogom takođe ne liči ni na jedan odnos sa drugim ljudima jer iako mi stalno grešimo, Bog to nikad ne čini. Tu leži naša nada. Reč ali u stihu 6 ukazuje na dva potpuno različita načina na koje Bog ispoljava svoju ljubav:
♦ On nas voli kroz kažnjavanje ugnjetavača. Zbog poštovanja naše slobode izbora, Bog dozvoljava da se iz generacije u generaciju otkriva razorna snaga naših sebičnih obrazaca ponašanja, ali On to ne radi uzalud. Umesto toga, On nas drži odgovornima za našu sebičnost i grehe koji se počine zbog ponavljanja tih štetnih obrazaca ponašanja. Prema tome, Božja pravda nije u suprotnosti sa Njegovom ljubavlju, već je i sama čin ljubavi, nastojeći da promeni naše tvrdoglave obrasce ponašanja i iskoreni naš egoizam. Ponekad je ugnjetavač onaj drugi, a ponekad sam to ja. U oba slučaja Božji odgovor na nepravdu je iskupljujući čin ljubavi i za ugnjetavača i za ugnjetenog. Njegova priroda puna ljubavi uvek traži iskupljenje, čak i kada je potrebno kažnjavanje.
♦ On nas voli postojano kad mi volimo Njega. Drugim rečima, kad poštujemo Njegov moralni zakon, Njegova ljubav ne mora da traži osvetu; a kako On zna da Ga mi volimo? Mi to pokazujemo tako što se držimo Njegovih zapovesti. A kako to radimo? Redovno provodeći vreme sa Njim i postajući Mu sve sličnijima. To je razgrađivanje sebičnosti, snaga i tajna razbijanja destruktivnih obrazaca samoživosti u mišljenju i ponašanju.
Univerzalni principi
Da li bi svet postao bolji ako bi svi stremili ka poštovanju ovih deset pravila? Radi boljeg sagledavanja ovog problema hajde da se pozabavimo sopstvenim životom. Da li želimo da nas naša deca poštuju? Da li cenimo datu priliku da živimo svoj život? Da li cenimo poštenje i oda- nost svojih bližnjih? Da li cenimo to što su drugi iskreni prema nama? Da li se nadamo da ono što posedujemo predstavlja izvor radosti, a ne zavisti? Verujem da bi većina nas odgovorila potvrdno. I zar, takođe, ne želimo da i drugi imaju to isto?
Zbog toga je teže sledeće pitanje: kako da sve to postignemo? Ja sam probala da to postignem koristeći samo sopstvenu snagu volje, a rezultat svega bili su žaljenje, neuspeh i obeshrabrenost. Izgleda da je za mene bolji jedan drugi način – oslanjanje na Božji primer i moć – ali sam još daleko od korišćenja punog potencijala tog odnosa. A kako stoji stvar kod vas? Šta ste pokušali i šta ste voljni da pokušate u procesu promene u bolju osobu, time čineći svet boljim mestom za život?
Adelina Aleksi
