„Sve smo pokušali!“ – to je jedna od najčešćih žalbi koje slušam od roditelja kad opisuju uporne i vrlo zabrinjavajuće probleme koje imaju u disciplinovanju dece, bez rezultata koje bi želeli.
Za trenutak ostavimo na stranu činjenicu da nikad nije reč o tome da je svesno pokušano baš sve. Ova žalba odražava pogrešno shvatanje – uobičajeno kod američkih roditelja od početka sedamdesetih godina prošlog veka – da je ispravno ili efikasno disciplinovanje deteta pitanje pravilnog postupanja sa posledicama nekog metoda, tehnike ili strategije.
Moram priznati da sam i ja, možda u velikoj meri, doprineo ovom pogrešnom shvatanju. Na samom početku moje četrdesetogodišnje karijere kao kolumniste u više publikacija, moji urednici su stalno isticali da ljudima treba da govorim šta da rade. To sam i činio. Bio sam spretan u pronalaženju novih pristupa problemima ponašanja. Osim toga, u tom trenutku mog neprekidnog razvoja kao „stručnjaka za roditeljstvo“ smatrao sam da za svaki problem postoji metod koji će ga rešiti. Verovao sam u promenu ponašanja; odnosno, verovao sam da će pravilno korišćenje pozitivnih posledica ojačati ispravno ponašanje, kao i da će pravilno korišćenje negativnih posledica prekinuti loše ponašanje.
Potrajalo je dok nisam otkrio ono što nam nije rečeno u školi – da niko nije nikada dokazao da promena ponašanja funkcioniše kod ljudskih bića. Ona postoji kod pasa, pacova, majmuna, pa čak i ameba, ali kad u tu jednačinu ubacite slobodnu volju, promena ponašanja ne uspeva. Zapravo, deca koja su cilj promene ponašanja verovatno će naučiti da manipulišu time.
Kad to kažem, treba da dodam kako su posledice nužne. Deca treba da nauče da se u stvarnom svetu dobro ponašanje obično nekako nagrađuje, a da se loše ponašanje obično kažnjava – pri čemu je ključna reč u oba slučaja obično. Ali dok takve posledice dobro i predvidivo funkcionišu kod, recimo, pasa, one nisu takve kod Ijudi. Na primer, dete koje je kažnjeno zbog nekog lošeg ponašanja može zbog toga postati još odlučnije da sa time nastavi. S druge strane, istraživanje je pokazalo da dete koje je nagrađeno za nešto što je uradilo može prestati da to radi. Ljudske reakcije su nepredvidive. Pseće, pak, ne toliko. Ključ za uspešno vaspitanje je ispravan stav. Ukoliko ga roditelji ne usvoje, nijedan pristup disciplini zasnovan na posledicama neće dugo funkcionisati (mada će svaki novi pristup, zbog efekta novine, možda uspevati nekoliko dana ili nedelja). Ali uz pravilan stav, skoro svaki pristup će funkcionisati, i to trajno. Osim toga, ispravan stav će na kraju doneti rezultate koji su sve samo ne nepotrebni.
ISPRAVAN STAV UKLJUČUJE PORUKU DETETU DA VAS APSOLUTNO NIŠTA ŠTO BI ONO MOGLO UčINITI NEĆE IZBACITI IZ RAVNOTEŽE.
Ispravan stav uključuje poruku detetu da vas apsolutno ništa što bi ono moglo učiniti neće izbaciti iz ravnoteže; ništa što bi učinilo neće vas uznemiriti. Ono vas može razočarati, ali vas neće uzrujati. Ono nema moć nad vašim emocijama.
Ispravan stav takođe uključuje potpuno poverenje u legitimnost autoriteta koji imate nad posmatranim detetom. Jasno vam je da ste, kao što je general nadređeni poručniku, vi nadređeni svome detetu. Deci su u životu potrebni takvi nadređeni. Potrebni su im odrasli koji se ponašaju kao da znaju šta rade. To je neophodno za njihov osećaj blagostanja.
Ispravan stav govori detetu: „Stvarno me nije briga da li ti se u nekom trenutku dopadam ili ne. Znam da me dovoljno voliš da bi mi u čamcu za spasavanje sačuvao jedno mesto, i upravo se to računa iako to možda sada ne shvataš, tako da te neću primoravati da to razumeš.“
Ispravan stav je vrlo staromodan, ali kad je reč o deci, nema tu ničeg novog pod suncem. To je projektovanje stava autoriteta.
Džon Rouzmond
Photo by Tatiana Syrikova from Pexels
