Postoji jedan veb-sajt koji nosi naslov: „Kako izaći na kraj sa decom tokom epidemije korona virusa”. Drugi sajt, koji prikazuje fotografiju očigledno izbezumljene mame s malim detetom u krilu, poručuje svojim pratiocima da „roditelji prosto lude kod kuće sa decom tokom epidemije korona virusa”. Zatim, tu je još jedan sajt pod naslovom: „Kako zabaviti decu tokom krize”. I tako unedogled, veb-sajt za veb-sajtom savetuje roditelje kako da se nose s tim što su zatvoreni u kući sa svojom decom.
Početak dvadeset prvog veka mogao bi biti upamćen kao „doba ličnih sapunskih opera”. Osoba od neke životne situacije napravi sapunsku operu, predstavi sebe kao žrtvu, izazove saosećanje, zatim osmišljava još sapunskih opera, izaziva još više saosećanja, i tako dalje. Sapunska opera rađa novu sapunsku operu. Više od četrdeset godina iskustva u savetovanju naučilo me je da osoba koja se jednom uplete u neku sapunsku operu, vrlo teško iz nje izlazi.
Hiljadama godina bilo je sasvim normalno da deca ostaju kod kuće
Hiljadama godina bilo je sasvim normalno da deca ostaju kod kuće. Roditeljima se nikad nije dešavalo da im treba „podrška” ili savet kako da se nose s tom situacijom. Svi su bili u istom čamcu. Štaviše, taj čamac je imao dva vesla i njime su upravljale jedna ili dve odrasle osobe koje su očigledno znale kako i u kom pravcu da veslaju. Niko nije jurio tamo-vamo, derući se kako su ga deca dovela do ludila.
A onda su zajedno došli televizija, dnevni boravak i nešto što se zove „roditeljstvo”, čiji jedan od aspekata je shvatanje da dobri roditelji postavljaju decu u središte svoje pažnje i trude se da ona uvek budu nečim zaokupljena (nečim smislenim), pa čak i zabavljena.
Dok sam ja odrastao, moja majka se, srećom, nije bavila tim „roditeljstvom”. Bila je samohrani roditelj tokom većeg dela mojih prvih sedam godina života. Nije me stavljala u središte pažnje i jedva da je smatrala svojom dužnošću da me nečim zaokupi. Ta odgovornost je padala direktno na moja slabašna pleća.
„Mama, dosadno mi je.”
„A, dosadno ti je? Ako ne znaš šta da radiš, naći ću ti ja nešto.” I ja bih, tek tako, pronašao nešto da radim, znajući da mi se mamino rešenje uopšte neće svideti – kao na primer: „Očisti pod u kuhinji, a ako ti još uvek bude dosadno, ima još puno toga čime bih mogla da te rešim dosade.”
Televizija je dovela do toga da se i roditelji i deca ulenje. Novinarka Mari Vin nazvala ju je „droga na struju”.* Njena knjiga istog naziva bila je od ključnog značaja za moje zakasnelo shvatanje poražavajućeg uticaja koji televizija ima na normalan razvoj male dece – konkretno, kako ona guši dečju radoznalost i motivaciju.
Osim toga, televizija (a sada i njen demonski izdanak – društveni mediji) zastupa shvatanje da je život bez drame isto što i život bez smisla, a jedna od tih drama je: „Ostajanje sa decom kod kuće secira moj zdrav razum na sitne komade!”
Koje je rešenje? Prestanite da se bavite „roditeljstvom”!
Koje je rešenje? Prestanite da se bavite „roditeljstvom”! Isključite televizor. Ionako se prikazuju samo nekvalitetni programi i loše vesti. Možete povesti decu u knjižaru ili biblioteku, zavisno od situacije u vezi s korona virusom u vreme kad budete čitali ovaj članak. Kupite im igre koje mogu da igraju jedni s drugima. Učite ih igrama koje nisu elektronske. Uključite ih u neki hobi. I ne zaboravite da svakom od njih dodelite neku od onih staromodnih stvari poznatih kao kućni poslovi.
Prema poslednjem što sam čuo, kućni poslovi još uvek uspešno ubijaju dosadu.
*Marie Winn, The Plug-In Drug
