Dobijam sve više priča o maloj deci koja imaju„problema” s oblačenjem i hranom. Konkretno, ta deca se žale da ih odeća žulja ili im je suviše tesna, odnosno da im hrana ima „čudan” ukus. Česti su izveštaji o histeriji i povraćanju.
Ove žalbe i preterane reakcije često završavaju dijagnozom poremećaja sen- zorne integracije, pri čemu ne postoji ni najmanji čvrst dokaz koji bi potvrdio ove pseudonaučne tvrdnje izrečene od strane stručnjaka koji su postavili dijagnozu. Kad kažu nešto poput: „Mozak vašeg deteta ima teškoća da primi i obradi senzorne informacije” ili: „Vaše dete doživljava ukus i teksturu drugačije od normalnog deteta” oni svoje strelice za pikado izbacuju zavezanih očiju. Te tvrdnje se, u najmanju ruku, ne mogu proveriti.
Ja ne uživam naročito u ukusu neke hrane, ali ću je jesti ne žaleći se ako ju je neko pripremio i servirao mi je. Da li to znači da imam problem s nekim delom svog mozga? Ne, to samo znači da imam obzira. Kad je reč o konzumiranju neke hrane – okolnosti, a ne moje kvržice za ukus, određuje da li ću je pojesti. Kad o tome odlučujem, ja uzimam u obzir osećanja drugih ljudi.
Mala deca su po svojoj prirodi samoživa, što znači da retko uzimaju u obzir osećanja drugih. Malom detetu se sve vrti oko jedne jedine i svemoćne stvari – sebe samog. Osim toga, deca su kao fabrike „sapunica”. Za susede je čin ljubavi ako roditelji nauče svoju decu da njihova osećanja ne upravljaju ponašanjem drugih ljudi, počev od samih tih roditelja.
Međutim, mnogo, ako ne i većina, današnjih roditelja ne prenosi to znanje svojoj deci. Umesto toga, oni smatraju osećanja svoje dece validnima, opravdanim izražavanjem njihovog unutrašnjeg stanja, koje oni moraju nastojati da razu- meju i potvrde. Po njihovom mišljenju, propust da tako urade može dovesti do psihološke apokalipse.
Mala deca su po svojoj prirodi samoživa, što znači da retko uzimaju u obzir osećanja drugih
Ironija je što u tom nastojanju da razumeju i potvrde ono što je u suštini iracionalno – izraze samoživosti i emocionalne hiperaktivnosti njihove dece – takvi dobronamerni roditelji na kraju izazivaju jednu psihološku apokalipsu za drugom.
Zbog propagande o mentalnom zdravlju, današnji roditelji sve ovo uzimaju suviše ozbiljno. I na taj način, umesto da na prvu dečju žalbu na odeću koja ih grebe ili na hranu „čudnog ukusa” kažu: „Ipak ćeš to obući/pojesti, i kraj priče”, današnji roditelji počinju da skaču unaokolo kao neke lude marionete koje pokušavaju da svojim malim dragim bićima život učine savršenim. To je na kraju krajeva ono što se očekuje od dobrih roditelja u novom milenijumu.
Ono što sledi je aksiom: kad roditelji previše veruju u svaku emociju koje dete ispolji, ono će brzo dobiti ono što ja nazivam poremećajem izgubljenog slučaja (PIS). Dete će naučiti da, ako ima ispade kao „izgubljen slučaj”, onda će i roditelji menjati svoje ponašanje i svoja očekivanja.
U takvim okolnostima dete pati jer ljudi koje pokreću emocije nisu srećni ljudi. Roditelji će takođe patiti jer je život s osobom koja ima sindrom PIS – bez obzira na njen uzrast – veoma stresan. Roditelji takvog deteta će, svi bez razlike, početi da se ponašaju kao emocionalno izgubljeni slučajevi, zbog čega će imati veliki osećaj krivice, što će ih dodatno opteretiti.
Da, nešto se tu stvarno dešava, a ja mislim da je savršeno jasno o čemu je reč. Pre pedesetak godina zajednica koja se brine o mentalnom zdravlju ubedila je roditelje da deca imaju pravo da slobodno ispoljavaju svoja (većinom iracionalna) osećanja. Od tada ovo sve brže klizi naniže u haos.
Džon Rozemond
